Саопштење за јавност Покрета за Пљевља
ПЉЕВАЉСКА ТРАГИКОМЕДИЈА У ТРИ ЧИНА
Позната је прича о кувању жабе ако се температура воде лагано повећава. Међутим, ако се жаба убаци у врелу воду она одмах искочи. Понашање ДПС режима и његових сателита према пљеваљским Србима у многоме потсјећа на поменуту причу. Разумије се пљеваљски Срби, којима је била намијењена улога жабе, планирани су за претварање у нове Црногорце, боље речено у Дукљане. Ево приче у три чина.
Чин 1.
Давне 1992.године у Пријепољу је свечаном академијом прослављено 80. година ослобођења од Турака. Академији је присуствовао принц Томислав Карађорђевић,који је након тога посјетио манастир Свете Тројице у Пљевљима, али се о тој потсјети сазнало тек кад је отишао. Вјероватно под утиском прославе у Пријепољу и власт у Пљевљима је,на хитање и на брзу руку, одлучила да, први пут, обиљежи годишњицу ослобођења Пљеваља од Турака. У ту сврху је уприличено предавање директора Историјског института Црне Горе др Јована Бојовића, који јеу читаоници Градске библиотеке говорио о ослобођењу Пљеваља 1912.године. Није пропустио прилику да нагласи како је Пљевља ослободио црногорски – прекотарски одред под командом бригадира Машана Божовића.
Када је завршио излагање, иако је у сали било доста интелектуалаца, једини је реаговао 83.годишњи Божо Чоловићрекавши: „То што сте Ви професоре рекли, није тачно. Пљевља је ослободила србијанска војска у којој су били и моји блиски рођаци Јован и Милан. Наиме њихов отац, брат мога ђеда, је убио агу и због тога пребјегао у Србију, негде у околину Ваљева. Кад су рекли претпостављеном команданту да су рођени у Југову, гдје им живи стриц са породицом, добили су дозволу да их посјете. У Југову су остали недељу дана и то је било последње виђење са њима. Нажалост обојица су погинули на Солунском фронту, а њихове сам гробове нашао на Зејтинлику, прије десетак година, када ми је син уплатио путовање на Свету гору и Солун.
У црногорској војсци, наставио је своју причу Божо, био је мој најстарији брат Василије , захваљујући срећној околности што је мој отац био добар са пашом Бајровићем, па је успио да избегне служење у турском аскеру, него је отишао у црногорску војску код краља Николе. Према његовом сведочењу црногорска војска је стигла на мјесто данашње Термоелектране и ту се зауставила“. Пред оваквим чињеницама др Бојовић није ни покушао да реплицира и оповргне изнијете аргументе. Након предавања многи су честитали старом Божу, а најгласнији су били они, који ће након десетак година и раскола у ДПС-у кренути трбухом и памећу за крухом и пригрлити дукљанску идеологију.
Чин 2.
У другој половини новембра ове године, десио се покушај контаминације умова пљеваљске омладине, много опаснији од прашкастрих материја и полутаната , којима нас је тровала власт ДПС-а. Наиме поводом Дана школе пљеваљска Гимназија је добила на поклон од дневне новине „Побједа“ књиге дворских историчара Живка Андријашевића и Слободана Боба Чукића,који су се „прославили“ тезом о српској окупацији Црне Горе 1918.године. Након губитка власти на изборима 30.08.2020. требало је очистити Побједине магацине од беспотребне литературе па су нађене жртве у Пљевљима. С једне стране пљеваљска Гимназија, чија ће се директорица силно обрадовати поклону, који то није, јер је „Рудник угља“тај „поклон“ платио 3.872 евра. Овога пута образ Пљевљака спасиле су Пљеваљске новине које су на насловној страни објавиле први печат пљеваљске Гимназије, на коме лијепо ћирилицом пише СРПСКА ГИМНАЗИЈА У ПЉЕВЉИМА. А млади историчар Слободан Радовић, који умјесто да ради у Гимназијизахваљујући сада већ бившиј власти ДПС-а, зарађује хљеб у „Водоводу“, потсјетио је да су оснивачи наше Гимназије били: Министарство иностраних дела Краљевине Србије, Рашко—призенска митрополија и Српска православна црквено- школска општина у Пљевљима, на чије име је издата дозвола за отварање. У том тренутку представљала је једну од четири српске гимназије на територији Османског царства; уз царинградску, солунску и скопску.
С друге стране фудбалски клуб „Рудар“ који ове године слави 100 годишњицу од оснивања, не може да одигра утакмицу, јер нема пара да покрије трошкове званичних лица на утакмици. И гле чуда, поред Рудника угља, одакле су, у вријеме директоровања „златног орла“ Предрага Бошковића, одношене торбе – крмаче, пуне пара за финансирање женског РК „Будућност“, у помоћ Рудару прискаче чувени комита и градоначелник Подгорице Иван Вуковић, који уплаћује милостињу од 5.000 евра. А тај исти комита спушта на земљу заставе на згради подгоричке Скупштине (коју је изградио краљ Александар) у трајању од четири дана, колико је трајала Подгоричка скупштина 1918.године, која је одлучила о уједињену Црне Горе и Србије. Ових дана, не случајно, Рудник угља спаљује пословну документацију, по наређењу Драгана Мијатовића, због чега се дигла велика политичка бура. Али нема везе, ако је спаљена документација жив је Драган, а жив човјек све памти и може да исприча кад то затреба.
Чин 3.
Божо Чоловић се упокојио прије две године, па неће морати да се изјашњава да ли су ослободиоци Пљеваља 1912. била његова браћа Јован и Милан, који су били у србијанској војсци, која је уистину ослободила град. Или је ослободилац био његов најстарији брат Василије који је био у црногорској војсци и са њом дошао до мјеста на коме се данас налази Термоелектрана. Нема сумње да су ослободиоци били и једни и други, и да су Црногорци у то вријеме били Срби. Тек касније због династичких интереса, кад су Пљевља 1913. припала Црној Гори и Гимназија је преименована у Краљевску црногорску државну Гимназију. Изјава директорице Гимназије Љиљане Бајчетић: „ Ове ће се књиге осјећати у нашој библиотеци веома добро и њих ће читати и наставници и ученици ове школе“ примјер је полтронског понашања просветног радника, који је нажалост по струци историчар. Грађани Пљеваља неће се добро осјећати док је она на тој функцији, и зато је један од првих задатака прве демократске владе у Црној Гори да врати струку и науку у просвету и тако нас спаси од историјских фалсификата. А књиге Живка Андријашевића и Слободана Боба Чукића треба уступити „Руднику угља“, како би професори философије и логике, које су прије неку годину запослили имали шта да раде.
