На данашњи дан
МИОМИР МИЋУН А. ШИЉАК (26.3.1931-21.7.2007)
„Вијао га живот као тицу…“
Пише: Војкан Т. Бојовић
Знао је да каже: Не би требало рано отићи, али ни одоцнити…
На данашњи дан 26. марта рођен је пјесник Миомир Мићун Шиљак. Имао би 90. година ове 2021. и рекао би: одоцних богами…
Ми изузетним људима тако тешко признајемо њихову даровитост, и то не само за живота, што је готово правило, него и после смрти њихове! Стога често деценијама тражимо и слажемо ситне податке помоћу којих бисмо објаснили и „оправдали“ изузетност њихових одлика…
Ето, у ту групу људи сврстао бих ја и пјесника Миомира Мићуна А. Шиљка.
Рођен је у Пљевљима 26.3.1931. године као пето дијете Андрије Д. Шиљка свештеника и Десанке Бајић.
Исти нас светац чувао, исту славу славили, кандило вјере чували…
О Аранђеловдану у Пљевљима 1994.
Крштени кум Мићунов: Јово Јестровић (1882 – 1958), кројач из Пљеваља
Читавог живота носио је храбро и поносито славу и патњу својих Шиљака који су на просторима Старе Рашке, а и шире, урезали себе у вјекове као народни трибуни, просветитељи, хероји из буна и ратова за ослобођење и уједињење, свештеници, владике, заточеници у логорима освајача и жртве безумних душа… Знао је Мићун да све те губитке и неправде одагна некада младалачком боемијом, а највише својим стиховима, гитаром, голубовима…
Вијао га живот као тицу, разгонио пјесмом несаницу…
Оставио нам је Мићун много добрих стихова у којима се може наћи свако од нас, истицао је и величао све људско и хумано, али и ударао биљег на фукарлук и нељудскост. Увијек се надао бољем, али жалио и за прошлим: Био вакат па га више нема, да с пенџера извирују цуре… Овјековјечио је у свом „Биљегу“ и своје Шиљке, попа Дика, Сима распопа, који је Санџаком друмовао а на Цетињу егленисао… Јоса Шалипура, велико срце људски вруће/ Манастира потоњи слуга… Максима Бојовића, мајстора на гласу, чија брадва кроз три кољена /Вријеме засијеца… али и Водице и Читлук, и прерано отишлог пријатеља и друга Жарка Крезовића…
Бол за прерано изгубљеном браћом Драганом и Родољубом и оцем Андријом убијеном од италијанских фашиста буктала је у њему читав живот. А кућа у Гласиначкој била је вјечита ватра у њему… Записа Мићун у свом и нашем „Пљеваљском собету“ тај дан:
- Они који су својевремено ту улицу означили именом историјског Гласинца, да ли су могли и предпоставити да ће се датумом прводецембарске битке 1941. године, из те Гласиначке на сред Пљеваља, гласнути и огласити неки Андрија, баш као онај Његошев у „Дугу крваву“… Да ће друге боговетне бунтовне ноћи, Андријина кућа последња букнути пламеним језицима пркоса и надмоћи, над људским ништавилом!
Антологијски су стихови за прерано изгубљеном браћом: Из камена младост процвјетала, са прољећем од његовог праха, казуј гујо јеси’л зимовала са два моја нестала узмаха..
Објавио је тринест књига пјесама и пет прозе. Био је мајстор и за хаику стихове, па је уврштен и у многе антологије ове кратке јапанске поетске форме. Није марио за награде и признања, али му је било драго да га има у антологијама, поетским вијенцима и збиркама… Знао је да каже: када ме не буде на чаршији, потражите по књигама… И заиста, колико пута сам у ових 14 година несретања са Шиљом прелистао његове књиге, запитао се шта би он на ово рекао… како све ово он записа?
А у вакту „Великог брата“ одлетје Мићун са својим голубовима, на пут у непознато, у наручје мудрој васељени… остављајући нам Амајлију, После ћутања, На изворима жица, Биљег, Бонаце нема, Ласту у бивику… Прозна остварења Необавезни мемоари пјесника, Снијег паде по Пљевљима и можда најбољи, наш Пљеваљски собет…
Велики је број и ангажованих текстова које је Мићун писао у она невремена деведесетих, као низ записа и текстова у којима је овјековјечио дуго забрањиване истине и људске неправде. Изузетни су Мићунови записи о догађајима и људима, посебно о његовој породици, о чему је писала и Милка Бајић Подергин у роману „Свитање“, посебно у лику његовог стрица попа Оштрића тј. Слободана Р. Шиљка (1881 -1943), арх. намјесника пљеваљског.
Као ученик Музичке школе на Цетињу и у Котору био је један од најталентованијих, па је зато и био изврстан познавалац музике и педагог у школама у Лозници, Смедереву и Пљевљима. Био је и маестро на својој старој гитари. Ма Бруно, одсвирао сам ја то све давно, знао је да каже као изговор, када му није било баш до свирке.
И у зрелом добу уклетога самца, упркос свему осјећао је у хладној соби и празној постељи, као онај Андрићев Алихоџа, сласт самоће, мира и заборава, која зна да ствара рајске вртове са зеленим обалама и невидљивим водама благог шума…
Мићун је био међу онима који су обновили рад Српског пјевачког друштва „Братство“, основаног још далеке 1889. и предсједник његове Скупштине.
Миомир Мићун А. Шиљак је преминуо у Пљевљима 21. јула 2007. године. Отишао на пут у непознато у наручје мудрој васељени, па нека у том загрљају прими и ове редове и као знак поштовања и као опрост што закаснимо да му на испраћају у небеске дворе пустимо већ припремљене голубове. Јер, често је говорио: Да ме голубове испрате… Не даде се Миомире. Праштај, бар док сјећања не изблиједе, док се поново негдје не сретнемо, у наручју мудре Васељене, и како не стигосмо да ти организујемо последње књижевно вече у Београду, како се договарасмо.
А ако се неко у завичају пјесника сјети, па да их окује још и у бронзи, онда ће свакако ту бити мјеста за Миомира Мићуна А. Шиљка. А београдско вече, посвећено Мићуну Шиљку, одржаће његови пријатељи и поштоваоци. Даће Бог, заслужио је.
Београд, 25.3.2021.
