Хроника Пљеваља
ПЉЕВАЉСКА ВАРОШ 1.
Пише: Војкан Т. Бојовић
Свакако да овај дио града Пљеваља не припада махалама и сокацима, јер није он само једна улица. То је, као што му и име каже – ВАРОШ! Простире се на југоистоку града и главна је капија кроз коју се се пролази када се долази или из њега одлази…
Као да је Микели или Един снимао „дроном“. Пљеваљска „Варош“ на једној старој разгледници из 1897. У првом плану Церовића хан. Комплекс кућа породице Бајић, десно куће Ђенисијевића, Бавчића а сасвим лијево, на Стражици, дворац паше Бајровића, кога у роману „Свитање“ описује Милка Бајић Подерегин:
- …лијеп и простран ко неки двори, опасан двијема башчама, са шедрваном, цвијећем, дрвећем и сваком љепотом. Око шедрвана шећу паунови, цвркућу тице у кавезима, вода шумори и прска, сами рај…
Др Јефто Дедијер, путописац и историчар, биљежи послије посјете ослобођеним крајевима Старе Рашке („Нова Србија“, СКЗ, 1913), између осталог, за Пљевља:
- Центар српског дела вароши је „Раскрсница“ где се шест улица укршта. Ту су и најбоље кафане Живковића и Манастира Св. Тројице. Главни корзо је велика и широка улица у Варош махали. Од гостионица за преноћиште и хотела знатне су: две Бајића гостионице (хотела) и гостионица „Велика Србија“ у Варош махали. Од бољих кафана у осталом делу вароши јесу: Народна башта (сада Милет Башта, прим В.Б) која је лети особито лепа и кафана друштвене пиваре…
Тако је др Јефто Дедијер, између осталог, писао о Пљевљима у наведеној књизи 1913. године. Од тада је прошло више од 100. година… Варош је расла, пуштала „краке“ према Чаршији и Џеваиру, све до Раскрснице, улицама Краља Петра, Воја Ђенисијевића и Мирка Пејатовића… Послије Великог рата 1918. главна варошка улица добија име Краља Александра, а после рата 1946. народног хероја Велимира М. Јакића, које носи и данас.
Па ето, да ову малу хронику пљеваљске Вароши почнем именом његове „главне“ улице. Као што сам написао, она се од 1918. до 1946. звала Краља Александра Карађорђевића. Витешки краљ, ујединитељ и творац Југославије 1918, онако како су му је нацртали тадашњи моћници… Послије Другог свjетског рата добија име по рано преминулом народном хероју Велимиру М. Јакићу (1911-1946). Старији Пљевљаци су га запамтили као дивног дјечака, младића, часног борца, хероја… Волио је фудбал, био је дружељубив…
Једна од ријетких и првих фотографија из 100 година дуге историје фудбала у Пљевљима, ФД „Брезник“ 1928. године… Стоје, с лијева: Љубо Вукотић, Трифун Новаковић, Мимо Обрадовић, Велимир М. Јакић, Асим Хасанбеговић, Велизар Нешковић, Урош Капетановић Маџар и Прокопије Проле Вукојичић. Сједе, Милутин Робовић, Љубо Бећковић и Војо Милићевић.
Па, да почнем, не уобичајним редом, него баш о спорту, Варошанима спортистима. Онако укратко, што по мојој нерециклираној документацији, што по сјећању, са извињењем, остављам неким другима да допуне, исправе и сл.
Варошани спортисти
Дипл инг. Миодраг Миде Стаменић (1944–2007)
Kратак запис о Миду, можда би требало почети неком фотографијом из његове дугогодишње играчке каријере у РК „Рудар“, или неком у дресу фудбалског тима „Рудара“, стоног тениса, а има их доста. Ја сам се одлучио за ову са МОСИ игара у Пљевљима, гдје је наступао и као атлетичар. Фотографија свједочи да је изузетно успјешно савладао скок у вис , „стредл “ стилом
Миодраг Стаменић је сасвим сигурно један од најуниверзалнијих спортиста града. Године 1960, као стонотенисер, нашао се међу 10 најбољих. Добар као и првотимац фудбалског тима и један од легенди рукометног клуба.
Славољуб Струја Ст. Бајић (1940 – 1997)
Тешко је рећи шта неке таленте спречава да сав тај Божији дар не остваре и реализују! Углавном, би као у оној „имадох незнадох , изгубих сазнадох“. Био сам тог љета 1965. када је Славољуб Струја на позив Миљанића дошао у Звезду. И оде на Маракану, увече на корзо у Кнез Михаилову, у причу како је било, какви су тренинзи са Шекијем, Костићем, Маравићем, Стипићем, Дурковићем, Поповићем, Мелићем… Колико репрезентативаца… Ма није био причљив, видим, а рачунам, није лако, није то Рудар… И послије само недељу дана каже ми: Бруно, одох ја сјутра за Пљевља… И тако, Звезду је волео до краја живота. Био је члан, један од најбољих играча и први стријелац Лиге Црне Горе када је ФК „Рудар“ освојио 1966. прву титулу првака Републике. Надасве, био је духовит, дружељубив, човјечан… Легенда.
Друштво завичајно са Вароши и Раскрснице: Вуко Топаловић Точко, Вељо Труман Ч. Радовић, Миле Лико К. Дамјановић, Драгољув Бато Ћопо М. Дајовић, Димитрије Дико Б. Драгашевић и Душан Душко Зећир Р. Обрадовић. Чуче: Жарко Сељак К. Жугић, Славољуб Струја Ст. Бајић и Никола Ћето Тодорић.
Браћа Мијат (1950–2008) и Раде Д. Шљукић оставили су видан траг у ФК „Рудар“. Посебно Мијат, као дугогодишњи играч и тренер млађих категорија играча, касније првотимаца „Рудара“, провео је на Стадиону крај Брезнице више од двије деценије.
И на овој листи 10 најбољих спортиста града, прије равно 60 година, и четворо Варошана: Татјана П. Бајић стрелац, Дубравка С. Бурић, предњак, Вукица Јанковић, предњак и Миодраг Миде Стаменић (1944–2007), тада као најбољи стонотенисер. Овај најуниверзалнији спортиста Пљеваља имао је своје мјесто међу најбољима као атлетичар, фудбалер и поготово као дугогогодишњи рукометаш, један од најбољих играча „Рудара“ из његових прволигашких дана.
Свакако, има још спортиста Варошана: одбојкашка породица Миодрага Марковића Митека, која се у протеклих 20 и више година уписала међу најбоље тимове у Републици и окружењу, па Момчило Момо Кнежевић, стрелац и шахиста, кошарка Драган Дробњаковић Дракче, Коса Јакић и Милоје Јанковић, рукометаш Драган Топаловић Шеле, мајстор скијања инг. Васо Р. Црногорац и његов брат Блажо, рукометаш, Дара Кнежевић, стони тенис… и други.
Посебно мјесто међу спортистима Варошанима, а и града Пљеваља, припада Зорану Л. Човићу (1940 -2014), одличном голману фудбалског клуба „Рудар“ и члану те екипе која је освојила 1966. прву титулу првака Републике, а као рукометаш, одлични бек и играч који је са Ченгићем, Дурутлићем, Стаменићем, Бојаџићем, Борозаном, Сурулизом… творац највећих успјеха и прволигашких пласмана Рудара у Прву лигу Југославије.
Увијек су ми били драги сусрети са Зораном и неизбјежним темама пљеваљским о Вароши и спорту највише. Роле је имао причу на школске догађаје код своје разредне Душанке, Зорица на кошаркашке дане… Беогрдска Ада 1910.
Пљевљанке дјевојке – Варошанке
А колико ми је познато, а и записано и овековјечено фотографијама и филмом, „бикини“, први женски купаћи костим као модни „крик“ појавио се 1953. на Фестивалу у Кану. Обукла га је свјетска љепота и глумица бр. 1. Брижит Бардо. Тај бијели “ бикини „, костим из два дијела, био је много љепши и еротичнији од оног „моно“, који се послије појавио, са циљем још изазовнијег, али… Ако је струја и централа дошла у Пљевља тек 1936. то је бикини из Кана преко Вароши дошао на пљеваљску Ћотину, у Мушки и Музикански, само три године касније, а овековјечен у нашим некадашњим „буковима“: Драгојла, Кека, Милојка, Јована Жанка и Милена. Душко Н. Рабрен и Бато М. Божовић, тек да се упишу у ову дивну и легендарну фотографију.
А ово је један „ћотински бикини“ са Вароши, почетком седамдесетих година, на издисају Мушког, Музиканског, Женског, Савовог јаза, Црног… у неком новијем модном формату другарице Миле… И све однесе ријека без повратка…
А ево и дјевојке варошанке, школске и београдске другарице Бранке, крај Брезнице ријеке мале…
За оне који их се не сјећају, или су их заборавили, или их никада нису ни познавали… Са два краја Вароши, из два времена прохујала: Љуба, Нада, Дубравка, Лола, Оливера Оља и Милка…
Лијепе ћерке Јеротија Вранића – кума Милојка и Војинова Јелена Јела Поповић. Доброта и дјевојачка љепота се не заборављају…
Могло је ово поглавље о Варошанкама бити и опширније, али неке фотографије нисам имао, неке погубио у мојим београдским сеобама, неке нису биле сагласне, неке нисам познавао, па остављам другима за наставак…
Варош – професорски кварт
Тешко да се може наћи дио града у којем је концентрисана једна професија као што је то пљеваљска Варош и њени професори, наставници, учитељи…
Поуздано се зна да су између два рата професори у пљеваљској Гимназији били Варошани Дејан Ј. Поповић и Мирослава Мира В. Ђенисијевић (1911–1946), а после у Гимназији и основним школама Момчило Полексић, супруга Спасенија и син Мишко, Војин Ј. Поповић, Драгослава Леовац, Љубинко Буба Бајић и супруга Зорица, Бранислава Брана Ђуричковић Жиц, Финка Бајић Букилић, Ђорђе Калезић, Јован Јоцо Лаушевић, Миливоје Шљукић, Милорад Марковић, браћа Човићи: Зоран, Бошко и Миде, Мишо и Драгиња Зечевић… и вјероватно још неко кога се у овом писању, са извињењем, нисам сјетио.
Дејан Ј. Поповић професор (први с лијева, сједи) Владислав Нешковић ( други, с десна, сједи), директор пљеваљске Гимназије, са матурантима 1930. године.
Професор Дејан Ј. Поповић (стоји), поред редовне наставе водио је активност у борби против алкохолизма у гимназијском трезвењачком колу „Брезник“, Пљевља. 1931.
Војин Ј. Поповића (1915 – 1989), памте га послијератне генерације ученика као наставника физике у Првој основној школи, спортисти као неког ко је првих послијератних година 1946. донио кошаркашку лопту у Пљевља, анимирао младе и учио правилима игре за коју, до тада, у Пљевљима нису ни чули ни видјели. Записаће педантнији хроничари Вароши од овог писца да је Војин Јакшин био, као официр Краљеве гарде, одважан и храбар, учесник демонстрација против тројног пакта 27. марта 1941, а као ратни заробљеник у Оснабрику – достојанствен и пркосан, а пажљив и одан као супруг Марије и отац Софије, Јелене и Јакше.
Војин Ј. Поповић (први с лијева) као официр Краљеве гарде 1937. године у Београду и као логораш 1941- 1944. у Оснабрику, Њемачка (у другом реду лијево од морнаричког официра). Докунтација породице Војина Поповића.
Војин Ј. Поповић, одлази на полагање бадњака на бијелом коњу у Пљевљима 1937.године
- Наставиће се –
У наставку „ВАРОШ 2“ биће и остало о Вароши и Варошанима и надам се да ће све то, са писањем Саше М. Старчевића у нашој књизи „Пљевља и Пљевљаци 2“ о „његовој“ родној Вароши, бити добар прилог за даље писање о хроници Вароши и града Пљевља, бар за неки матурски рад и сл… Није све на „клик“ и „нету“!
Аутор текста на пљеваљској Вароши, из неких дана босоногих….
Београд, 22. мај 2021.
