Хроника Пљеваља
ПЉЕВАЉСКА ВАРОШ 2.
Пише: Војкан Т. Бојовић
Ђенисијевићи (крсна слава Ђурђевдан)
Крајем 19. и почетком 20. вијека трговци са Вароши Ђенисијевићи и Бајићи били су, са Шећеровићима, Бајровићима, Грујичићима, Селмановићима… најутицајнији и најбогатији у пљеваљском крају, а и шире. Добро су водили трговине, имали велика имања у Пљеваљском пољу и околини… Ђенисијевићи су градили простране куће у Варошкој улици. Хроничари су забиљежили да је Јоко Ђенисијевић, Ђенов отац, први саградио око 1866. Године, са дубровачким мајсторима, кућу која је била прва у Пљевљима покривена цријепом. Захваљујући добрим пословима и иметку Ђене је био у прилици да школује своја три сина : Војислава Воја ( 1882 – 1918), Јована Ђида (1886 – 1957) и Александра Аца (1889 – 1930), на школама у Београду. Војо, као изузетно талентован, послије Београдске гимназије и Трговачке академије одлази на студије у Беч, гдје дипломира на Експортној академији. Истовремено, усавршава и свој музички таленат код познатих бечких мајстора.
Воја Ђ. Ђенисијевића по доласку у Беч 8.10.1904. сачекао је Пљевљак Јован Р. Бавчић, који је као кројач радио у једном салону за израду мушких одиjела, о чему Војо јавља разгледницом оцу: Драги оче, данас здраво стигох у Беч. На станици ме дочекао Јово Бавчић, баш му хвала. Фотографија у Бечу снимљена је у атељеу „Елвира“.
Војо ће се по завршетку студија вратитио у Пљевља. Одбио је све понуде за рад у Београду, Скопљу, Солуну… Укључује се у покрет за ослобођење од турске и аустроугарске окупације. Посебно је био запажен његов рад на просвјетном и културном пољу, који су аустроугарске власти забрањивале. Обновио је рад СПД „Братство“, отворио библиотеку, доступну за цjелокупно становништво. Био је човјек универзалних знања, одлично je говорио њемачки, француски, италијански, турски, цртао, свирао више инструмената, компоновао… На жалост, „савезничким“ бомбардовањем Пљеваља 1944. највеће страдање доживјела је баш Варош. Један од директних погодака „тампон“ бомби био је и у кућу Воја Ђенисијевића, па је тако углавном нестало цјелокупно Војово умјетничко умијеће на сликама, нотама, као и друга документација ове породице. Послије ослобођења 1912. Војо је изабран за првог предсједника општине пљеваљске, у периоду од више од 100 година како је ова институција формирана. Аустроугарски окупатор је 1916. године одвео у логоре Нежидер и Болдогасон велики број Пљевљака, а међу њима била су и три брата Ђенисијевића – Војо, Јован и Алекса. Капитулацијом Аустроугарске логори су ослобођени. При повратку за Пљевља Војо је преминуо у Босанском Броду, септембра 1918, гдје је и сахрањен.
Увјерење Суда општине града Пљеваља, издато 6.10.1919. године удовици Воја Ђенисијевића, првог предсједника пљеваљске општине за вријеме првог ослобођења 1912… (оргинал Музеју у Пријепољу уступила породица)
Тек неколико Војових цртежа, докумената, књига записа, фотографија… пронашла је породица послије америчког бомбардовања Пљеваља 1944. на згаришту куће, Војов портрет супруге Катарине (Веселичић) из Пријепоља.
Бајићи (крсна слава Св. Стефан)
Записа пјесник Мићун А. Шиљак, у својој „Саги о Бајићима“: Било је „турско“ и „ћесарско“ – било па прошло . Био је и Стево из оног времана, чувени Бајић. Започео Стево из ничега „контрат“ са „ћесарском“ војском, набавка меса, бијелог мрса и осталих прехрамбених потрепштина. Шваба плаћао у злату. Уортачио се Стево, а ским би него с пљеваљским Пашом… иде трговина и до Трста, а трансакције и са бечком кожном индустријом… Стево купује беглуке, читлуке, на њима и чипчије… Зида дворе у бечком стилу…
Михаило Ст. Бајић (држи сина Гордислава Горду 1908 – 1963) са супругом Саветом и ћеркама Велинком Велом, Милком (у бијелој хаљини – супруга Јанићија П. Јанићијевића). Десно од Стева стоји дјечак Страхиња Страјин (1896 – 1975)…
Ратови и аграрне реформе поједоше Стевове иметке. Стевови синови Лазар и Алекса остадоше без имовине…
Страјин М. Бајић и Урош С. Бајић, били су последњи Бајићи који су се бавили приватном дјелатношћу. Урош Баћи завршио је шоферски занат у Пешти 1912 – 1915. Потом радио као таксиста у Београду и Сарајеву и био један од првих самосталних превозника са Дајовићима у Пљевљима.
У „Саги о Бајићима“ Мићун Шиљак пише: Ратне 1943. године Урош Баћи (на фотогр. лијево са својим колима и рођаком Ненадом Матејићем), је остао без својих лимузина, које су одласком из Пљеваља Пекови пролетери, са прекинутог тарског моста, суновратили у амбис ријеке Таре. Захваљујући Урошевој и Зориној јединици Биљани, имао сам могућност да користим и пишем о Урошу и његовом раду од Пљеваља до Пеште, уз обиље фотографија и докумената, на чему сам захвалан.
Урош Бајић Баћи и Зора Давидовић на вјенчању у цркви Успенија Пресвете Богородице у Чајничу 1936. године.
Милош А. Тошић, ратник и дипломата
Милош А. Тошић ( Пљевља 1895 – Београд 1991). Од пљеваљске Вароши, преко Београда, албанске голготе, до Њујорка… Рођен је као једно од једанаесторо дјеце Андрије и Ане (рођ. Видић). Отац Милошев Андрија радио је у Америци као рудар, у држави Монтана. Од зараде је, како је Милош говорио, купио мало имање и направио велику кућу у Пљевљима, на Вароши. Са 17 година трчао је са варошком дјецом и омладином на Трлицу у сусрет српској војсци, носећи јој поруку да турска војска у метежу одлази из града. Говорио је да је тада добио први и најдражи орден – „Освећено Косово“, који је са својих груди скинуо и дао му мајор Анђелковић Кајафа. Као ђака Скопске гимназије затиче га Први свјетски рат и Милош Тошић одлази у чувену Ђачку чету 1300 каплара, у 3. батаљон 15. пешадијског пука Тимочке дивизије, са којом ће прећи тешки и славни пут Српске војске у борбама на Колубари, Церу, голготу албанских гудура, Крф, пробоја Солунског фронта, све до ослобођења 1918. Убрзо послије тога Милош одлази, у својству члана Српске војне мисије, у Америку, све до избијања рата 1941. Његов боравак у Њујорку обиљежен је, поред редовних послова, и познанством и пријатељством са космичким генијем Николом Теслом, коме је пружао несебичну помоћ. Преминуо је у Београду 1991… У Пљевљима једна улица носи његово име.
Захваљујем и овом приликом Милошевој кћерки, поч. Ани Вучинић, која ми је уступила на коришћење готово цијелу документацију Милошеву – фотографије, дневник, ордење и др, за писање књиге „О Пљевљима и Пљевљацима у Београду“ (В. Бојовић и С. Старчевић, „Агна“ 1995.), о чему сам опширно и документовано писао на 11. страница.
Иначе, кућу Тошића која је и данас на истој адреси али у власништву других лица, Милош је уступио 1944. на коришћење својим пријатељима и комшијама породици Јакше Поповића, чија је кућа (на мјесту данашње Поште) разрушена у америчком бомбардовању Пљеваља 1944.
Као што је Милош Тошић уступио на коришћење дио своје куће породици Јакше Поповића учинили су то и Бавчићи и дали на коришћење горњи спрат породици Катарине Ђенисијивић (Војова супруга) и њеној кћерки Милеви Недић са породицом, чија је кућа такође у потпуности срушена директним поготком „савезника“ 1944. Сада је у власништву Христине Бајић Спајић и њене породице. Сачувана је у потпуности у првобитној градњи. Нина и Спаја су је украсили и дивном баштом и цвијећем…
Иначе, Варош је и ове 2021. са доста дивно уређених башти и авлија. Поред Спајића ту је и лијепо двориште породице Јока Кнежевића (1912 – 2001), истакнутог друштвено политичког радника, публицисте и хроничара прошлости Пљеваља, па Јањушевића, Јанковића….
Одавде је Јоков син Момчило Момо (1945 – 2005) отишао 25. маја 1963. право на Стадион ЈНА у Београд и предао штафету другу Титу, пред 50.000 гледалаца и ко зна колико ТВ! Послије Данице Дане Лаушевић, која је другу Титу предала републичку, Момо је први Пљевљак који је предао савезну штафету. Још један Пљевљак – Мишко М. Струњаш, предаће другу Титу штафету 1967, али интерно, на Брионима.
Поред професорских, спортских, занатских, угоститељских… могу се Варошани наћи и у општинском руководству. На првој фотографији сједе Владе Лучић, дјеловођа, M. Рустемагић, одборник, Мехага Пашовић, предсједник општине, Јакша Поповић, одборник и Авдо Трхуљ. Стоје Саво Антонијевић, Гојко Росић и Шабан…? На фотографији од 6. априла 1927. десно су службеници Пљеваљског суда. Први с лијева сједи Вукашин Вуко Ј. Поповић, дипл. правник, касније адвокат (1908–1977). (Документација породице Поповић)
Култни и легендарни „Прозор“ на пљеваљској Вароши, адвокатска пракса Вукашина Вука Ј. Поповића (1908 – 1977), на коме су многобројни Пљевљаци добијали без икакве накнаде правне савјете, гдје су им писане молбе, жалбе, тужбе, данас речено поднесци и сл. Био је са адвокатима Савом Н. Недићем (1906–1966) и Радулом Јауковићем једини бранилац онима које су нове власти после 1945. оптужиле као „народне непријатеље“. Памте га и данас потомци породица којим је био спасилац, а ми тадашња дјеца као човјека који нам је са тог прозора дијелио „свилене“ бомбоне и карамеле „Кики“… Ето, један од њих никада их није заборавио… На фотографији (документација породице Поповић) Вуко сједи на прозору (због слабости ноге од дјетињства теже се кретао), брат Војин чучи (први с лијева) а Милоје Миле Б. Драгашевић (први с лијева) стоји.
Пљеваљска Варош задржала је доста кућа и потомака некадашњих првих становника овог дијела града. Ту се још могу затећи потомци Бајића, Стаменића, Рада Шљукића који је ту био са синовима Душаном Милом, Николом Василијем и ћерком Маром… кафеџије Рада Марковића, Брашанац Илије и Ратка и посебно Милана са својом „Крчмом“…
„Крчме“ више нема, а Брашанци сачували натпис који је стајао на улазу. У Привредном адресару КЈ за 1934-35. могу се наћи и Варошани књижари Душан и Лука Човић, као и власници кафеџијских радњи Јањушевићи, Деспотовићи, Марковићи… већ описан хотел Вукашина Жугића, „Церовића Хан“… али и доста занатлија Варошана: Дико Стаменић са сином Љубом (отац Миодрага Мида и Миљане Мике), Ферика Јанковић, први прави квалификовани месар–кобасичар (отац Тома, Маре, Мице и Брана), мутафџија Милан Леовац…
Испред једне од варошких кафаница 1935: Вито Буровић, Тодор Антонијевић, Лабуд Б. Драгашевић и Милан Мићковић
Нити више има мутафџија , нити их има много који знају данас ове 2021. чиме су се они бавили…
Бомбардовање Пљеваља 1944 – бомбардовање Вароши!
Инг. Павле Бато Поповић ( 1915 -2012) чији је отац Милорад био један од првих дипл. агронома у Пљевљима и предсједник СПД „Братство“, био је и музички обдарен, па је тај свој хоби пренио и на сина Павла, рано осталог без оба родитеља. Гитара му је била вјерни друг…
Тај 24.јул 1944. Пљевљаци су упамтили као „црни “ понедјељак. Била је то једна од интервенција „савезника“ Америке и Енглеске, у засипању тампон – бомбама градова у Србији и Црној Гори, са наводним циљем онемогућавања повлачења њемачких јединица. Иначе, по свједочењу тадашњих житеља Пљеваља, у граду није било ни једног њемачког војника. Они су, десетак дана прије догађаја отишли у правцу Рудог…. Ево како је Бато М. Поповић (1915 -2012) говорио за РТПВ 11.10.2008. у емисији „Свједоци времена“ и о овом догађају:
- Био је понедјељак, пазарни дан у Пљевљима. Наша кућа била је на Вароши у Улици Краља Александра (сада Јакићева прим. В.Б), код Поште. Имала је високо приземље и спрат и била грађена од чврстог материјала. Мајка Милица, родом од Бајића и сестра Нада, ученица, кренуле су у Чаршију и само што су крочиле из куће загрмело је као да се небо срушило. Ту, на кућном прагу, остао сам у Пљевљима тог 24. јула 1944. без мајке Милице, учитељице, кћерке Гавра Бајића, трговца. Имала је 56 година. Настрадала је и моја сестра Надежда Нада, у цвијету младости, 22 године, настрадала је и моја тетка Рада Г. Бајић (1908) и баба Дашка..
О овом догађају и цјелокупној „акцији“ савезника у разарању градова Србије и Црне Горе тек се прије тридестак година почело и писати, о дану који је био као смак свијета. Пљевљаска Варош као да је била једина мета града Пљеваља. Посебно дио од Бајића кућа па све до Аутобуске станице и ниже до Чаршије, тј. некадашњег хотела манастира Св. Тројица „Српски краљ“ (касније „Зеленгора“).
Захваљујући Ужичану Стеву Влајнићу , који се тих дана нашао у Пљевљима, остале су бар фотографије тих страхота. Ту су, између осталих, нестале куће Бајића Страхиње, Уроша, Нина, а како записа пјесник Мићун А. Шиљак (чија је мајка Деса од Бајића) „нестали су и Стевови велелепни Двори, у стилу „бидермајера“, које је наследио Аџа Јосиф као најстарији међу браћом…“.
Тек 17. имена настрадалих грађана Пљевљаци су забиљежили, а они сељани који се тог пазарног дана нису вратили својим кућама само су породице знале и ожалиле (опширније у тексту овог аутора у „ПВ новине“, 1.8.2008).
Божидар В. Жугић, поручник Војске Краљевине Југославије (1916 – 1941)
Била је на адреси Краља Александра и В. Јакића бр.3. породица Вукашина и Марије Жугић. Дошли су из Пријепоља у Пљевља послије ослобођења 1918. године. Купили су кућу на Вароши, која је имала кафану и собе за ноћење. Добро су радили и стекли имања у пљеваљском пољу. На тим, после 1945. Национализованим, Жугића ливадама ФД „Јакић“ остварио је 1947. један од највећих успјеха пљеваљског фудбала, пласман у четвртфинале Купа Маршала Тита.
Моји родитељи и стриц Озрен били су велики пријатељи са породицом Вукашина и Марије, па сам имао прилике да је као гимназијалац ближе упознам и чујем њене приче. Када сам је замолио да направим фотографију, са једним фотографским апаратом „Смена 6“, пристала је и скинула са зида слику сина Божидара, да се слика са њим. У средини је Божова фотографија коју је стрина Марија дала за израду бисте. На жалост, неко је промијенио фотографију, тако да биста ни ликом, ни текстом, ни приближно не даје до знања да „сваки путник знаде, зашта своју младост даде“ и чијој војсци је припадао поручник Жугић. Ни копија оргиналне бисте, који је подигла НВО за његовање традиција ратова 1912 – 1918. у Пљевљима 2012, у парку крај места гдје је била Божова родна кућа на Вароши, то није урадила ни у тексту. Иначе, у Пљевљима постоји улица поручника КЈ Божидара Жугића.
У оквиру обиљежавања априлског рата 1941. ове 2021. у Србији и Београду је приказано више филмова, изложби, одржано академија и сл. на којима су хици Божидара В. Жугића, испаљени у Гложанима на мађарског хортијевског официра 13.4.1941, недјељу дана послије бомбардовања и окупације Југославије, тумачени као једни од првих, ако не и први хици отпора, много прије оних које је Жикица Јовановић Шпанац испалио 7. јула 1941. у остарјелог жандарма са пушком о рамену. Било је то у времену када су у многим градовима, од Вардара па до Триглава, засипали цвијећем фашистичке тенкове и војнике.
И како су документа тог времена запамтила, а присјетили се ратни и послијератни историчар и савременициа тог времена, у Пљевља је 16. априла 1941. ушла 6. њемачка тенковска дивизија, а неки дан касније и усташки сатник Петар Зовко и Фочак Ибрахим Чавкушић, који смењују општинску власт и предсједника дипл. правника Богдана Р. Ненадића. (Детаљније у Записнику општине Пљевља бр. 3591/41 од 7.5.1941, као и формирању новог руководства).
Брисање прошлости…
Кућа Старохерцеговца Милоша Ћоровића (угао улица В. Јакића и М. Тошића), који је у Пљевља дошао после 1912, дуго је одолијевала времену, иако су Ћоровићи убрзо послије Другог свјетског рата напустили Пљевља. Користио је за своје потребе Пројектни биро до последњег даха, подупирући гредама и даскама… Почетком осамдесетих срушена…
Ратко Радовић (1912 – 1964) вриједни и храбри радник свих дјелатности, од рударских до грађевинских. Радио је од јутра до сјутра, јер га је кући чекало осморо дјеце – шест синова и двије кћерке, а национализовано му је имање које их је хранило. Био је велики заљубљеник у Црвену звезду, знао је тих педесетих година отићи са сином Милом до Сарајева и Београда, да одгледа своју Звезду. А када се врати, окупе се и стари и млади на Чаршији да им исприча како је бранио Беара, дриблао Шеки, Костић давао голове са 30 метара… Љепше га је било слушати него данас гледати дерби! Љубав према Црвеној звезди наставили су и синови и унуци Дејан и Саша…
Данас, ове 2021. ништа од корзоа. Некадашња главна варошка улица сада је прометна аутомобилска цеста. Ипак, сачувала је доста тога од некадашњег времена…
И да овај мали „матурски рад“ завршим онако како сам и почео, са спортистима и дјевојкама. Михаило Мика Зиројевић (1936 – 2014) је као ђак Пљеваљске гимназије био код својих рођака на Вароши – Финке Букилић, учитељице, и дао велики допринос првим успјесима тима Пљевљака под именом ФК „Рудар“. Тада су побјеђивани и првак Црне Горе „Сутјеска“ и „Будућност“. Из Фоче је са Турнира братства и јединства дошао 1956. и први пехар у Пљевља. Омладински репрезентативац и члан „Б“ репрезентације Југославије у вријеме Шекуларца, Вукаса, Милутиновића, Бобека, Бошкова…
Јелена Поповић, Јакшина ћерка, Војова унука… сија Варошки шарм на пистама Париза и Лондона…
Захтјевна је тема пљеваљска Варош. Могло би се још тога написати, али да оставим да и у други у свом истраживачком подухвату и знању допуне и исправе и ово моје писање.
Остало је још доста тога ненаписаног о Вароши и Варошанима… Па нека ми опросте, као и они који су ту на вјечном починку у Српском гробљу: Танасије Пејатовић, први директор Гимназије, хероина Јелена Шаулић Бојовић, прото Симо Лисичић, породица патријарха српског блаженопочившег Варнаве Росића, малени борац, бомбаш Бошко Буха…
Варошка, а и пљеваљска, завичајна оаза, хотел-ресторан високог нивоа услуге, хране и пића, баш права „Оаза“…
**********
Радећи скоро три мјесеца на тексту о пљеваљској Вароши закасних па га неће прочитати дјевојка Варошанка Дубравка С. Бурић, дипл правник (1944– 2021), којој су дани у родном граду били увијек драги, предраги…
На фотографији са својом прерано отишлом другарицом из разреда Станом С. Ашанин. Хвала јој на београдском другарству, фотографијама и подржци да пишем о нашим Пљевљима. Били смо комшије на послу „Инвестбанка“ на Теразијама и њен ЗОИЛ „Дунав“ у Коларчевој.
**********
Са захвалношћу породицама Ђенисијевић, Михаилу Мишку С. Недићу (1937 – 2019), породици Милорада Поповића, инг. Павлу Бату М. Поповићу (1915 – 2012), Ани Вучинић, ћерки Милоша А. Тошића, породици Божидара В. Жугића, његовој сестри Савети и сестрични Ранки Велимировић (1939 – 2020) као и Јакши В. Поповићу, Дејану М. Радовићу и посебно Саши М. Старчевићу, Варошанину, који је први записао и описао овај дио града, на изузетно вриједним и први пут објављеним документима, фотографијама, казивању. Они који немају и не знају праве истине о својој прошлости тешко да ће се срести са будућношћу и учинити је бољом од онога што јесте и што је било!
Београд 6.6.2021.
