Танасије Пејатовић
У СУСРЕТ ЈУБИЛЕЈУ – 120 ГОДИНА СРПСКЕ ГИМНАЗИЈЕ
Пише: Велибор Пуповић
Прије тачно вијек и двадесет година у Пљевљима је почела са радом једна од првих гимназија на овом подручју, и то под називом: ,,Српска гимназија“. Ова установа је потом понијела име свог првог директора – једног од првих професора у граду под Голубињом, сарадника Јована Цвијића и човјека који би, да је поживио дуже од двадесет осам година, могао стати уз раме много познатијим научницима и културним посленицима нашег народа – Танасија Пејатовића.
Друга половина деветнаестог стољећа на нашим просторима бива обиљежена одлукама Берлинског конгреса, који Црној Гори и Србији доноси дуго чекану самосталност, док Пљевља остају заробљена у Новопазарском санџаку, дијелећи судбину са другим мјестима старо-рашких простора. Уједињење са сународницима Пљевљацима постаје примарни циљ, који се није могао остварити без културног уздизања и додатног освјешћивања српског духовног јединства. Рођен 1875, а умро 1903. године, Танасије Пејатовић је за непуне три деценије живота испунио своју просветитељску мисију, дајући импулс будућој генерацији да у наредној деценији коначно оствари поменути циљ.
Своју мисију културног прегаоца започиње још као средњошколац у Београду, гдје са својим рођеним братом, будућим прашким академским вајаром и сликаром, Ристом Пејатовићем и братом од тетке, по мајци, будућим професором гимназије у Пљевљима и књижевником Стеваном Самарџићем, чије име данас носи пљеваљска градска библиотека, покреће хумористичко-сатирични лист ,,Типар”. Овај илустровани, рукописни лист, чији је пуни назив био ,,Велики народни Типар, шљаиво-стоки и илустровани листић за узданицу Србинову” средљошколци су радили од 1893 до 1895. Претпоставља се да је изашло, тј. да је написано 28 бројева, од којих је сачувано њих 25, који су били намјењени уском кругу људи, најприје читаоцима у кругу породице. Сатиричан однос према друштву и карикатурално представљање стварности, односно типова личности, како би се та стварност мијењала набоље уз помоћ критике посредоване, између осталог, и хумористички интонираним цртежом, показатељ је да су пљеваљски школарци у Београду осјећали дух времена, декаденцију једног система вриједности и потребу за успостављањем новог. Дакле, с једне стране, културни амбијент родног града пружао је свијест о значају борбе за нацонални препород, док је с друге стране амбијент националне престонице пружао прилику провинцијским ђацима да дођу до увида у многе друштвено-политичке аномалије тог (будућег) препорода.
После завршене гимназије, године 1895. Танасије Пејатовић уписује студије на Историјско-географском одсеку Велике школе у Београду. Показао се као врло даровит студент, заокупивши пажњу једног професора – чувеног Јована Цвијића. Током студија Танасије марљиво прикупља грађу за своја будућа научна остварења из области географије, те за нека од њих добија двије Светосавске награде (1898. и 1899). Наш знаменити научник и истраживач Јован Цвијић упућује младог Пејатовића у антропографска испитивања везана за области Старе Србије, односно за простор између Таре и Лима. Три године након завршених студија, 1902. Пејатовић издаје књигу ,,Средње Полимље и Потарје”, која представља његово најважније научно остварење, у којем кроз географску призму проматра и етнографска и историјска сазнања у вези са, како је Цвијић рекао, ,,центром старе Рашке”. Пејатовић се такође бавио и проучавањем старих рукописних књига и других писаних споменика, сарађујући на том пољу са Љубомиром Стојановићем на дјелу ,,Стари српски записи и натписи”.
Име Танасија Пејатовића данас се искључиво веже за гимназију у Пљевљима која носи његове име. Прва (основна) школа у Пљевљима отворена је 1745. То је била основна школа која је радила под окриљем Манастира Свете Тројице, бивајући првом школом у Рашкој области, али и првом када се говори о територији данашње Црне Горе. Просветна традиција дуга вијек и по наставља се године 1901, у новембру, када се отвара Српска нижа гимназија, уз благослоав тадашњег митрополита рашко-призренског Нићифора Перића и сагласност турске управе, а под покровитељством Српске православне црквено-школске општине у Пљевљима и државе Србије, а за њеног првог директора именован је управо Пејатовић. Црквена општина је бринула о школским потребама и сиромашним ученицима, док су наставничке плате, књиге и прибор били брига Краљевине Србије.
У сусрет обиљежавању 120 година од почетка рада Српске гимназије у Пљевљима, овај текст представља само кратко подсјећање и омаж лику и дјелу овог знаменитог човјека, с надом да ће се поменути јубилеј прославити у скаду са значајем и реномеом ове установе која је изњедрила хиљаде акдемских грађана и људи који баштине вриједности првог јој директора.
