ДА  ЛИ  ЋЕТЕ  И  КАД  ВРАТИТИ  УКРАДЕНЕ  СТЕЋКЕ

Поново питамо

ДА  ЛИ  ЋЕТЕ  И  КАД  ВРАТИТИ  УКРАДЕНЕ  СТЕЋКЕ

Да ли је овај примјер показатељ чувеног црногорског чојства, јунаштва и поштења којим се стално китимо и које стално истичемо. Које смо у епским пјесмама опјевали, али и у читавој једној строфи наше химне? Поставља се питање ко стоји иза овога и ко жели да уништи и утре знамените трагове историје са ових простора, или ко ствара нову – лажну историју Црне Горе?

Народни музеј Црне Горе је 25. септембра  2012. године из села у околини Пљеваља, након упада са дизалицом и камионом, са сеоског гробља однио стећке на Цетиње и изложио у дворишту Народног музеја. Украдено је укупно пет стећака старих неколико вјекова, од чега по два из села Матаруга и Марине шуме, а један из Поткрајаца. О овом догађају медији су били једном активни и то само пар дана након крађе стећака, од тада цијела прича иде у заборав и нико више не помиње овај, по свим облицима и одликама, криминални чин.

Надлежни који су се огласили око овог догађаја изјавили су да је све спроведено у складу са важећим Законом?!

А да ли би ти исти надлежни реаговали да ми на примјер, дођемо и однесемо неки експонат са локалитета Дукље или неки надгробни камен, рецимо са Ловћена, и ноћу то понесемо за Пљевља,као што је то урадио Народни музеј Црне Горе?

Сигурни смо да би били окарактерисани као лопови и варвари, избила би револуција због нашег вандализма. Били би константно помињани и прозивани по медијима, са ко зна каквим све насловима док не добију своје назад, а не би нас заобишле ни кривичне пријаве.

Све ово је крајње непримјерно и само је оличење безобразлука и самовоље културних институција на дјелу и то не први пут.

Тадашњи директор Народног музеја Павле Пејовић је у то вријеме изјавио да није било потребе да контактирају локалну управу приликом одношења споменика, јер је то надлежност државе. Зашто онда постоји локална управа, која се ништа и ни зашта не пита, па чак ни о веома значајним и веома старим културно-историјским споменицима који се налазе на њеној територији?

Зар не би најбоље било да је све ово остало на свом мјесту, да на правом локалитету дочекује посјетиоце и подсјећа да означава једно временско раздобље, које је везано за цивилизацију која је прошла кроз наше просторе и оставила културне вриједности иза себе. И туристе који дођу у ове крајеве овакви споменици више ће привући на оригиналном локалитету, на којем су настали и сачувани до данас, него на неком вјештачком локалитету, који је у интересу појединаца.

Зашто се носе стећци на Цетиње гдје их кроз историју никада није било? Треба ли све по Црној Гори што вриједи да се покупи и донесе у “долину богова”, па онда да се сви преселимо у Подгорицу?

Ако се мијења локација вриједних културних споменика под изговором заштите или рестаурације, што је у обавези државе, то се може урадити и на првобитном локалитету. Ово је још један у низу потеза власти која преко угља, струје, шуме… на тапет ставља и историјске споменике. И нама то једнако треба колико и њима. И ми умијемо и можемо направити туристички локалитет на стварној и природној локацији тих истих стећака, али појединци не дају ни да сјевер почне да живи и са тим малим стварима.

Ово није први пут да се на овакав начин пљачкају гробови и присвајају надгробни споменици ранијих цивилизација са ових простора. Наиме, још далеке 1878.године, након Берлинског конгреса, па све до 1908.године, када се Аустроугарска повукла са простора Пљеваљског санџака, дакле у периоду од 30 година, са простора Пљеваљског краја такође су однешени бројни и изузетно вриједни стећци, који се и данас налазе пред земаљеским музејом у Сарајеву. Данас се они тамо представљају као културно-историјски споменици Босне и Херцеговине, односно града Сарајева. Никада нико није ни тражио да се они врате заједници којој припадају.

За дивно чудо држава се не јавља. Ћуте и многи стручњаци и историчари. Да ли се ћутањем над оваквим, до сада незабиљеженим чином  даје прећутна и очигледна подршка вандалском и варварском понашању самовољних доносилаца криминалних одлука?

Милорад Митровић, извршни координатор НВО “Мрежа НВО-а  Сјевера”

Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону