На данашњи дан 21. јула 2007.
СЈЕЋАЊЕ НА МИЋУНА А. ШИЉКА (26.3.1931 – 21.7.2007)
„Вијао га живот као `тицу…“
Пише: Војислав Војкан Т. Бојовић
У једном од својих „Знакова“, остави нам да их видимо , разумемо и лакше идемо путевима господњим, велики Иво Андрић: „Да ми изузетним људима тако тешко признајемо њихову даровитост, и то не само за живота, што је готово правило, него и после смрти њихове“!
Ето, баш у тој групи људи може се наћи и Миомир Мићун Андријин Шиљак, кога се, морам признати, сасвим случајно у прелиставању неких других тема, сјетих у дану његовог одласка „у непознато, у наручје мудрој васељени…“ и овог 21. корона јула 2020! Видиш, Мићко, нема заборава, или без растанка, онако како си и сам писао и опјевао нашег прерано отишлог сабрата Жарка М. Крезовића, на девету годишњицу, његове преране смрти.
Ко да се никад растали нисмо:
Тако смо близу а тако далеко!
Знаће се ево да и ми бисмо;
Ја још право – ти упријеко:
Мићун је рођен у Пљевљима 26. марта 1931. као пето дијете свештеника Андрије и Десанке рођ. Бајић и као да су му читавог живота буктали пламени језици родне куће у малој Гласиначкој улици, коју су запалили, после 1. децембра 1941. италијански фашисти, оца Андрију убили, јер је пружио помоћ једном партизаснском борцу, који је залутао нашао у њиховое дворишту…
Дојавио комшилук… а ратни вихор однио и два брата Драгољуба и Родољуба.
Антологијски звуче његови стихови о погибији браће:
Из камена младост процвјетала
Са прољећа од његовог праха
Казуј гујо јеси л’ зимовала
Са два моја нестала узмаха…
У музичкој школи у Котору и Титограду, био је генијалац, далеко испред свих. По причању његових тадашњих другова из школе, директор Антон Погачар , је био у неверици и чуду , са каквом лакоћом влада нотама и словима. Од награда поводом разних државних празника, Мићун је долазио код њега, да узме аконтацију за његову прву награду, иако конкурс није био завршен… говорећи, да до сада нико није био пре њега, па неће ни сада…
Остало је тринаест Мићунових књига пјесама и прозе:
ПОЕЗИЈА
- ПОСЛЕ ЋУТАЊА
- АМАЈЛИЈА
- НА ИЗВОРИМА ЖИЦА
- БИЉЕГ
- БОНАЦЕ НЕМА
- ВРЕМЕНОВО (избор)
- ЉУТЕ СТРАНЕ
- ЛАСТА У БИВАКУ (хаику)
- ОСМИ ВЛАШИЋ
- СВИТАЦ У ДРВЉАНИКУ
- СНОХВАТИЦЕ КОБИ
ПРОЗА
- ГОРКА
- НЕОБАВЕЗНИ МЕМОАРИ
- СНИЈЕГ ПАДА ПО ПЉЕВЉИМА .
- ПЉЕВАЉСКИ СОБЕТ
Био је Мићун мајстор, таленат и за хаику стихове, уносећи у овој краткој јапанској поетској форми свој ритам живота и мелодичност, по чему се разликовао од других аутора, па је уврштен у многе антологије хаику поезије код нас и у свјету.
Велики је број ангажованих текстова у којима је Мићун сачувао и овјековечио низ неизговорених, забрањених и заборављених истина, људских неправди и горких животних судбина… Изузетни су Мићунови записи о догађајима и људима, посебно о његовој породици Шиљак, која је на просторима Таре и Лима, Старе Рашке и шире дала велики број просветитеља, народних трибуна, ратника за ослобођења од дуговјековниог робовања, о чему је нешто записала и Милка Бајић Подерегин у „Свитању“ у лику попа Оштрића, тј Слободана Шиљка.
Није марио за награде и признања, али му је било драго што га има у пјесничким антологијама и зборницима, па је знао да каже: Када ме не буде на чаршији, потржите ме у књигама!
И сјетих се, а сасвим случајно, као да дојави, да нас је на овај дан 21. јула 2007. напустио Мићун Андријин. Отишао на пут у непознато, у наручје мудрој васељени, па нека у том загрљају прими и ове редове, не само као знак сјећања и незаборава за покој душе драгог сабрата и пријатеља, великог и хуманог писца, већ као опрост, што у једном невремену не стигосмо да му у драгом Београду, организујемо опроштајно књижевно вече, како је желио, што не стигосмо да му на одлазак на последње путовање , пустимо већ спремних стотинак драгих му голубова, јер је често говорио „нека ме голубови испрате, умјесто жене и друга…“. Праштај Миомире, бар док сјећања не изблиједе, а после… лако ћемо!
Сл.1 Миомир Мићуна А. Шиљак, а иста нам и слава Св. Архангел Михаило– Аранђеловдан, Пљевља 1991. са Вуком М. Безаревићем и Витом М. Србљановићем, тројка која је Пљевља очувала, уљепшавала и одржавала као „Мали Цариград“.
