Да школе не буду склониште најгорим ђацима
Штрајк просвjетних радника у Пљевљима открива све негативне последице дугогодишње владавине диктаторских партија и странака у протеклом периоду. Наиме, просвјетни радници ступили су у штрајк, али не јединствено како се то очекивало. Јединство су разбили поједини директори, професори и професорке који су у посљедњем часу схватили да се боље исплати додворавање Влади Црне Горе, него солидарност са колегама. Уплашила их је „галама“ представника власти из Подгорице. Притом су видјели нову прилику да се напредује и да се добију нови директорски мандати. Одлучили су по оној старој пословици, која се наглашава у текстовима и причама „Пљеваљског Весника“, „покорна се глава неће сјећи“. Разлика је у томе што је ово гласило штампано у вријеме италијанске окупације, а сада немамо ничије тенкове на пљеваљским улицама ни у школским двориштима.
Још прије пар мјесеци са више страна су многи просвјетни радници тврдили да ће почети са штрајком, како би се побољшао њихов положај. Изгледало је да ће управо ти просвјетни радници бити први у штрајку… Нажалост из тих школа су стигле вијести да тамо нема штрајка. Његош би рекао, поклекнули су „плахи и похлепни“. Можда би их Јован Дучић оцијенио као што је оцјењивао десну обалу у Мостару, „која се никада није побунила“. Вјероватно су се међу овим поклеклим професорима нашли они просветари који су се запошљавали уз помоћ партијске књижице, или они просветари који вјерују да би требало да наставе тамо гдје су ДПС директори стали. Зато су се ових дана чула оправдања од неких просвјетних радника да не желе да раде против директора. Да штрајк није решење. Да су им дјеца и њихово знање на првом мјесту. Да тражено повећање плате није толико битно. Чуле су се све оне приче које су се могле чути и у вријеме ДПС владавине, а које су увијек пред сваки штрајк растурали гласноговорници УДБ-е. И заиста се треба запитати јесу ли се неки кадрови УДБ-е прикрили током ДПС власти, а да се сада откривају. Или су можда некадашњи опозиционари и борци за боље вријеме умислили да је битно да ДПС кадрови оду, а да они дођу и да се настави по старом.
С правом се траба питати налазе ли се међу оним професорима који су поклекли, они ученици који нису имали храбрости да заједно са својим другарима напусте часове. Ради ли се о оним некадашњим ученицима који су редовно реферисали професорима шта се дешавало у њиховом одсуству, јесу ли то они некадашњи ђаци који нису смјели да „шапћу другарима“, који су руком заклањали свој рад да њихов другар не би видио решење задатка, или су то они „мудри и паметни“, који су увјек имали мишљење као што је имао њихов професор?
Поставља се питање смијемо ли ми, родитељи садашњих школараца, да дозволимо да нам дјецу васпитавају они просвјетни радници који издају своје колеге?! Могу ли такви просвјетни радници бити примјер нашој дјеци?
Смијемо ли дозволити да поједини директори школа позивају дјецу на наставу док просвјетни радници штрајкују и да се на тај начин, уз злоупотребу дјеце, врши притисак на штрајкаче?
На сву срећу стигла је вијест да ће се и просвјетни радници у Матаругама придружити колегама који штрајкују. Храброст је показао и један број професора Средње стручне школе, који су ступили у штрајк. Жал остаје да је свега седам професора Гимназије, која носи име Танасија Пејатовића, подржало штрајк.
И на крају не може да се не каже да ће ученицима бити тешко због штрајка. Сасвим је сигурно да ће то оставити трага на њиховом знање. Међутим, ако се изборимо да се просвјетним радницима врати достојанство које су некада давно имали, ако се изборимо да нам у просвјету опет долазе најбољи кадрови, да радна мјеста, како каже храбри синдикалац Радомир Божовић у школама не буду склониште за најслабије ђаке, онда губитка неће бити. Садашњи ђаци ће успјети да науче најважније лекције!
