Српска православна црква данас слави Светог Кирила и Методија. У градским храмовима, цркви Свете Петке и Светог великомученика Георгија, са почетком у девет часова служиће се Света литургија.
У вријеме када су владали иконоборни цареви, Лав Јерменин, Михаил Травла (или Балба) и син Михајлов, Теофил, живио је у граду Солуну високородан и богат човјек, по имену Лав и његова супруга Марија. Имали су два сина: Методија и Константина, који у монаштву доби име Кирил (Ћирило). Подарише, ово двоје благочестивих људи свијету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик. Након што цар Теофил, поче гонити православне хришћане због поштовања светих икона, Методије остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу Цара Небескога, војујући против невидљивих непријатеља – злих духова.
Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде пити туђег млијека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они завјетоваше од његовог рођења да ће од тада живјети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се.
На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успјеше да убједе најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вјера која води ка вјечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик.
Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповједају Јеванђеље и уче народ хришћанској вјери. Истовремено преведоше црквене књиге и раздјелише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу.
Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869. године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса, исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вјером.
Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вјере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885. године, а његове мошти бјеху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророштва. Његово започето и незавршено дјело, наставили су његови ученици Климент, Наум, Горазд, Ангеларије и Сава. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи вјеру и писменост међу Словенима.
