Иако се почетком априла напунило 80 година од велике битке за село Љућ, у којој је погинуо командант Прве пљеваљске бригаде Југословенске војске у отаџбини капетан Јован Јеловац, још увијек се испредају приче о том догађају. Посебно се истиче измишљена прича да је капетана Јована Јеловца с леђа убио његов војник Милојко Спајић. Притом се већ деценијама скрива истина да је Јеловац тешко рањен током борбе са комунистима и да је на њега из пушкомитраљеза пуцао млади скојевац Бранко Церовић.
Да би се ситуација боље разумјела, неопходно је подсјетити да је дио пљеваљских четника, под командом капетана Јована Јеловца, 27. марта 1944. године разбио комунисте на подручју Мељака. Комунисти су тих дана претрпљели велике губитке а значајан број њихових људи је заробљен. Након тих дешавања четници су протјерали 3. и 4. санџачку, комунистичку, бригаду преко ријеке Таре.
„Два дана смо били у Сињајевини, у снијегу и хладноћи. Били смо без хљеба и хране. У помоћ су нам стигле 4. и 5. црногорска бригада. Допремили су нам храну и ми смо се опоравили. Потом је речено да се враћамо назад преко Таре и да ће сада четири наше бригаде заузети и Пљевља. Почетком априла смо прешли Тару и вратили се у пљеваљски срез, свједочио је Данило Јеловац који је у то вријеме био курир у 4. санџачкој бригади.
Прем бројним свједоцима, комунисти су одмах по преласку Таре кренули у нове мање нападе на четнике. С друге стране четници су се спремали да у јутарњи часовима 8. априла крену у општи напад на комунисте и да у том новом нападу заузму Мојковац и Колашин, како би се повезали са четницима на подручју Подгорице.
О самим припремама за напад пљеваљских четника, Радоје Рончевић и Јагош Дробњак припадници четничког покрета, свједоче да је у село Љућ 7. априла у недељу и на празнике Благовјести и Цвијети, стигао један батаљон Прибојских четника, под командом Миодрага Пријовића. У село Љућ је стигао и митраљески вод из 2. батаљона, Прве пљеваљске бригаде ЈВУО. Претходних дана четници су у Љућ допремили значајне количине муниције, ручних бомби и граната, јер је било предвиђено да Штабна чета, популарно названа „Горска Група“, која је била под командом потпоручника Ивана Јеловца и која је пратила команданта бригаде капетана Јована Јеловца, ојачана Прибојцима и поменутим митраљеским водом, крене у напад на комунисте 8. априла.
Поред ових четничких снага на комунисте је требао да крене 2. и 3. батаљон Прве пљеваљске бригаде ЈВУО. Овом колоном је према утврђеном плану требао да командује командант Првог милешевског корпуса капетан Радоман Раилић. Трећом колоном, коју су чинили 1. и 4. батаљон, командовао је поручник Милутин Јеловац.
-Дан уочи напада на Радосавцу је одржан састанак четничких официра. На састанку су били присутни: Захарије Остојић, Душан Арсовић, Радоман Раилић, Јован Јеловац, Милутин Јеловац и други. Том приликом је договорен распоред кретања три пљеваљске групе, свједочио је Радоје Рончевић, војник „Горске Групе“.
Према свједочењу Милосава Поповића војника Штабне чете, Јован Јеловац је у сами мрак стигао са Радосавца у Љућу, у пратњи Неђељка Крвавца.
-Већ је падао мрак када су се уз поље појавили командант у пратњи Неђељка Крвавца. Зауставио сам их прописно и од команданта због таквог поступка добио похвлу, свједочио је Поповић.
-У току ноћи, око 23 сата, услиједио је комунистички напад на Љућ који је у много чему измијенио ток четничке офанзиве. Комунисти су Љућ напали са намјером да ово село заузму не надајући се, да се ми спремамо за нови напад, свједочио је Јагош Дробњак.
У самом селу, према свједочењу Стевана Драгаша, у чијој се кући налазио штаб пљеваљских четника на челу са капетаном Јованом Јеловцем, налазила се Штабна чета „Горска група“, јачине око педесет војника, митраљески вод из 2. батаљона јачине око двадесет војника, Прибојски батаљон јачине око стотину војника и мјештани села који су припадали четничком покрету. Четнички положаји су били утврђени на брду Крижевац одакле је пружана главна одбрана. Међутим, Прибојци, који су тог дана стигли пјешке из Прибоја заноћили су код кућа Старовлаха и ван утврђених ровова.
Комунистички напад је управо кренуо препадом на Прибојце.
-Прибојци су били уморни и слабо наоружани, тако да су их партизани изненадили и затекли на спавању. Одмах послије првог напада са ватреним оружјем они су се дали у бјекство и у повлачење према Пљевљима. Те ноћи они нам нијесу били од користи“, свједочио је Јагош Дробњак.
Како се Прибојци нису успјели да снађу и да организују одбрану, комунистички напад је усмјерен у правцу брда Крижевац гдје је уследила жестока борба.
„Била је јака помрчина и киша је благо ромињала. Комунистима је полазило за руком да се приближе нашим рововима. Срећа је била што смо се били спремили за офанзиву па нам је неколико дана прије стигло доста ручних бомби и граната. То нам је омогућило да успјешно разбијамо комунистичке јурише. Командир „Горске Групе“ Иван Јеловац је покушавао да са испаљивањем свјетлећих ракета освјетли њихове положаје али је од тога врло брзо одустао јер је осветљавао и наше положаје. Међутим, када би испалио ракету могли смо да видимо како комунисти гмижу по земљи према нашим положајима, свједочио је Рончевић.
Четничку одбрану посебно је угрозио један комунистички пушкомитраљезац, који је, према свједочењу Јагоша Дробњака и Стевана Драгаша, успио да се подвуче под пољску пећ за печење хљеба, која је била у власништву Сава Лучића. Са те позиције он је успио да угрози ров у коме су се налазили Неђо Крвавац и Душан Јеловац. Крвавац је рањен у ногу, а Јеловцу је метак скресао ухо. У таквим околностима командант Прве пљеваљске бригаде Јован Јеловац у пратњи Душана Драгаша кренуо је да ојача одбрану на том дијелу.
-Јован и мој брат Душан нису много провели времена у борби са комунистом, а Јован је био тешко рањен. Метак га је погодио у чело испод саме косе. Мој брат Душан нам је касније причао да су последње Јованове ријечи биле: „Дуле погођен сам, узми аутомат“. Јована нико није пуцао с леђа. Он је погођен у борби,“ тврдио је Стеван Драгаш.
Рањеног команданта из рова на сигурнију позицију на Крижевцу, и поред јаке борбе, изнијели су Неђељко Крвавац и Јагош Дробњак.
Четници су се потом концентрисали да бацањем бомби униште пушкомитраљесца који је ранио њиховог команданта. Међутим, иако су бацили значајан број бомби нису били свјесни да су у једном моменту смртно ранили младог скојевца Бранка Церовића.
„Бацили смо најмање десет бомби али нијесмо могли ликвидирати тог комунисту. Кров на пољској пећи је био метални и бомбе су прелјетале преко. У зору комуниста се повука“, свједочио нам је Јагош Дробњак.
Након што је рањен командант бригаде, Иван Јеловац је наредио војницима да пјевају, како комунисти не би укапирали шта се десило.
„Након што је Јован изнијет из рова Иван нам је прво рекао да је погинуо, а потом да је тешко рањен. Наредио нам је да пјевамо како би се створио утисак да је код нас све како треба“, свједочио нам је Благоје Петровић.
Према свједочењу Петровића послије одређеног времена Јован је покушавао да проговори, да Ивану нешто каже.
„Питали смо Ивана шта каже, јер се он спустао до њега, али нам је он рекао да га није разумио. Разумјели смо једино покрете руку, да нам говори да се не скупљамо око њега већ да држимо положаје и да наставимо борбу, свједочио је Петровић.
У току ноћи комунисти су извели пет општих јуриша, а Љућу су те ноћи нападали други батаљон треће Санџачке бригаде и четврти батаљон, четврте Санџачке бригаде.
Мјештани овог села запамтили су ову борбу као до тада најјачи комунистички напад. Према многим свједоцима употребљена је велика количина муниције и експлозивних направа а само брдо Крижевац је горело од експлозија и детонација.
Са сванућем услиједило је повлачење комуниста у правцу Горњег села и Влаовићима.
О комунистичкој оступници од Љуће Радоје Рончевић каже да је за исту био заслужан Милутин Јеловац који је пристигао у помоћ.
„Комунисти су се почели повлачити јер се уз поље чуо Милутин Јеловац како јуриша. Уследило је комунистичко повлачење, а у Љућу је стигао Милутин са појачањем, свједочио је Рончевић.
Међутим прије него што је стигло четничко појачање на брду Крижевац издахнуо је командат пљеваљских четника капетан Јован Јеловац.
„Чим су комунисти одступили пошао сам са Милојком Спајићем да се пробијем према Пљевљима како би допремили неко возило за превоз рањеног команданта. Међутим, наишли смо на поклане војнике из прибојског батаљона па смо се вратили на Крижевац. Тамо смо затекли војнике „Горске групе“ како сједе око Јована, који је био покривен шаторским крилом, и плачу. И ми смо ту сјели и плакали. Јован нам није био само командант, он нам је био као родитељ. Био је јако способан, човјечан, храбар а када би нешто скривили никада нас не би кажњавао, него би нас критиковао као што родитељ критикује дијете. Био је то велики ударац за све нас“, свједочио је Јагош Дробњак.
Дванаест погинулих Прибојаца и команданта пљеваљских четника капетана Јована Јеловаца четници су превезли у Пљевља, гдје су их сахранили на Варошком гробљу.
„У друштву Ђорђа Поповића сам организовао превоз погинулих до цркве Свете Петке гдје је одржано опјело а потом су погинули уз присуство великог броја грађана пренијети на Варашко гробље гдје су сахрањени. Опроштајни говор је одржао Милутин Јеловац упитивши пријетње комунистима. Након сахране коју је пратило свештеничко опјело и почасна паљба, Милутин нас је повео у напад на комунисте,“ свједочио је Рончевић.
На комунистичкој страни у Љући су погинула три човјека. Међу погинулим, иако то четници нијесу знали нашао се и пушкомитраљезац који је смртно ранио четничког командатна Јована Јеловца.
„Случај је хтео да се са Бранком Церовићем сретнем и трећи пут, свега двадесетак минута пред његову смрт. Почетком априла 1944. напали смо четнике у селу Љућ, код Пљеваља. Бранко је био са пушкомитраљезом, на левом крилу своје чете, близу наше. Стигли смо да између рафала измјењамо неколико речи. Он је био са пушкомитраљезом све док га бомба није ударила у стомак. Другови су га изнели са положаја и на носилима је издахнуо на путу за бригадну болницу“, свједочио је Василије Бановић, припадник Треће санџачке комунистичке бригаде.
Према свједочењу Бановића, Бранко Церовић је био осамнаестогодишњи младић. Имао је жељу да постане члан СКОЈ-а. У Љућу, током битке успио је да се Бановићу похвали да је успио у својој намјери. Припадници комунистичког покрета су га истог јутра сахранили у Горњем селу.
Поред Церовића у Љући су на комунистичкој страни погинули, из пљеваљског краја, Јагош Ивановић и Секуле Тањевић.
Иначе о смрти Јована Јеловца испричане су многе приче. Комунисти су посијали многе неистине. Измислили су да је Јован Јеловац убијен с леђа од његових војника. Комунистима је много сметао Јован Јеловац који је са Равне Горе упућен од Драже Михаиловића да организује војне јединице у Пљевљима, Прибоју и Пријепољу. Јован је успио да организује изузетно јаке четничке формације и четнички покрет у Пљевљима од 1942. године је био далеко јачи од комуниста. То је изазвало велики бијес комуниста, па се не треба чудити због чега су комунисти жељели да његову вриједност умање пред народом. После Другог свјетског рата Јованов је надгробни споменик у неколико наврата рушен, а потом му је гроб на Варошком гробљу затрпан. Комунисти су, као и у сваком свом играном филму, испричали причу како неки припадник четничког покрета убија с леђа свог команданта. У овом случају оптужба је пала на Милојка Спајића. Било је и оних који су тврдили да су Јована убили прибојски четници, иако они нису уопште били у његовој близини. Прича да је Милојко Спајић пуцао с леђа у команданта није тачна, али се она добрим дијелом примила у народу. Један од разлога је што је Спајић преживио рат и потом у послератним годинама успјешно водио Земљорадничку задругу „Бољанићи“.
„Апсолутно је нетачно да је неко Јована убио с леђа. Метак га је погодио у борби у чело испод косе. Иначе њега је могао с леђа убити само мој брат Душан, али он то није учинио“, свједочио је Стеван Драгаш.
Јагош Дробњак, Благоје Петровић и Милосав Поповић, су такође тврдили исто. Негирали су сваку комунистичку причу о убиству Јована Јеловца с леђа.
„Прибојци су били далеко од команданта и били су већ одступили према Пљевљима када је командант рањен. Ни Милојко није био ту близу. Сви војници „Горске групе“ су знали да никакве издаје није било. Ми смо одбили све нападе далеко бројних комуниста. После рата сам од појединих комуниста, који су учествовали у бици, слушао о њиховој бројности и јачини, а нас није било више од осамдесет људи који смо бранили положаје. Међутим, „Горска група“ је била елитна јединица, састављена од најбољих у бригади, а и сами мјештани Љуће били су сви до једног за четнички покрет,“ свједочио је Дробњак.
Након битке издато је и писмо „Горске групе“ које се морало прочитати пред свим војницима Прве пљеваљске бригаде ЈВУО. Ни у писму се, чија се копија чува у Завичајном музеју у Пљевљима, не помиње издаја, већ се јасно поручује да смрт капетана Јована Јеловца неће умањити борбу против комуниста.
СПАЈИЋ ОПТУЖЕН И ЗА УБИСТВО МИША НЕНАДИЋА
-Када сам се предао комунистима у зиму 1945. године саслушавао ме је са једном групом Илија Зечевић. Питао ме је у којим сам четничким јединицама био, ко су ми били команданти. Одједанпут ме је упитао и јесам ли био у Херцеговини када је Милојко Спајић с леђа убио команданта 4. батаљона Миша Ненадића. Одговорио сам да сам био када је Мишо погинуо, али сам испричао да га Милојко није убио и да Милојко уопште ту није био. Рекао сам да је Мишо погинуо у једној засједи, да сам га ја носио рањеног и да су ми пуне цокуле биле његове усирене крви, јер се крв из ране сливала низ моје ноге у цокуле. Илија је изненађено поскочио. Погледао је у присутне. Очигледно је да је неко испричао неку другу причу, свједочио је Ђуро Цупара из пљеваљског села Милаковци.
Текст: Божидар Јеловац
