Овај пост има два назива, јер почиње дан послије спомена светог апостола Филипа, једнога од дванаесторице најближих ученика Господа Исуса Христа, а завршава се уочи великог празника Рођења Христовог. Та два дана собом уоквирују четрдесетодневни период поста, отуда и његов назив.
Сваким вишедневним постом, па и Божићни, припремамо се за дубоко, потпуно проживљавање предстојећег празника. Циљ хришћанина који пости је да издржи до краја, како би сусрет са Христом у празнични дан постао за њега заиста важан догађај, за који се припрема појачаном молитвом и подвигом уздржавања. Људско тијело и душа узајамно утичу једно на друго. Због тога, ограничавајући себе у физичком смислу (на примјер у храни), помажемо и души: престајемо се растрзавати на све стране и више се усредсређујемо на духовни живот, молитву, размишљања о Христу, на испуњавање Његових заповијести.
Осим тога, слабећи тијело (а са њим такође и душевне силе) мање калоричном храном, учимо се да подчињавамо наше жеље разуму и вољи, а разум и вољу Богу.
Јеванђеље говори о томе да се, пред почетак Своје проповиједи у Галилеји и Јудеји, а која је трајала три и по године, Христос удаљио од људи и строго постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4, 1–11; Лк 4, 1–13; Мк 1, 12-13). Многи су и прије Њега постили. Постио је Мојсије, када се попео на гору Синај, на којој му је Бог дао десет заповијести (Изл. 24, 18), или пророк Илија, који је четрдесет дана без хране и пића ишао ка гори Хорив, на којој се сусрео са Богом (3 Цар. 19, 5–8). Карактеристично је да је на крају четрдесетодневног поста ђаво покушао да куша Спаситеља, претпостављајући, очигледно, да је Исуса пост физички исцрпио и учинио га слабијим. Али, догодило се управо супротно. Господ се духовно укријепио и одолио свим искушењима. Тиме је Господ показао да је пост најбоље оружје против кушача (о чему једногласно говоре свети оци) и припремио се за Своје служење у свијету.
У спомен на те догађаје Божићни пост, који нас припрема за проживљавање догађаја Рођења Христовог, баш као и Васкршњи пост, који претходи празнику Васкрсења Христовог, трају по четрдесет дана и у црквеним типику се називају Четрдесетницама.
„Пост Божићне Четрдесетнице, каже свети Симеон Солунски, представља Мојсијев пост, који је, постећи четрдесет дана и четрдесет ноћи, добио на каменим плочама написане ријечи Божије. А ми, постећи четрдесет дана, сазерцавамо и примамо живо Слово (Ријеч) од Дјеве, исписано не на камену, него оваплоћено и рођено, и постајемо заједничари Његовог Божанственог тијела“.
Историја Божићног поста
По времену настанка Божићни пост је један од најстаријих. О његовом постојању свједоче већ свети Амвросије Милански (+397) и његов ученик блажени Августин (+ око 430). Римски епископ Лав I Велики (+ око 461) називао је Божићни пост древном установом и жртвом Богу за плодове, сабране током љета и јесени.
У раној Цркви Филипов пост је претходио празнику Богојављења. Баш тако, даном јављања Бога у свијету, хришћани су у то вријеме називали празник Рођења Христовог. Празник који ми данас називамо Богојављењем, Крштење Господње, присајединио се „главном“ Богојављењу, и уградио се у јединствени празнични круг, који траје неколико дана за редом.
Крштење Христово
О томе да су празници Рођења и Крштења у почетку били један празник говори нам и устројство богослужења (службе оба празника почињу Великим повечерјем) и постојања посебних припрема за обе светковине. На дан уочи празника, у навечерје, пост постаје посебно строг. У манастирима се практикује да се тог дана ништа не једе, док се мирјани труде да, по својим могућностим, смање количину хране. Тог дана у цркви се врши посебно свечано богослужење. Ако је обични дан, онда се читају Царски часови, који трају дуже него обични, са фрагментима из Старог Завјета (паримејима) и читањима из Апостола и Јеванђеља. Ови часови се називају царским због тога што су на њима, у древна времена, присуствовали чланови царске породице. Вечерња (која се, супротно обичају, служи ујутро) без прекида прелази у Литургију светог Василија Великог, баш као што то бива и на Велики Четвртак у Страсној седмици. У почетку Божићни пост није био тако дуг као сада. Код неких хришћана је трајао 7 дана, док је код других трајао нешто дуже. Пост од четрдесет дана се почео држати, по свему судећи, тек послије Цариградског сабора 1166. године, када је цариградски Патријарх Лука донијео рјешење по питању дужине трајања поста. Јасног правила по том питању нема, признао је он, али „морамо…. слиједити неписано црквено предање и морамо постити… од 15. дана новембра (28. новембра по новом календару – Прим. ред).
Особености поста
Црквени типик (правило) прописује да се у све дане Божићног поста уздржавамо од меса, јаја и млијечних производа. Понедјељком (до спомена светог Николе – 19. децембра) можемо јести храну кувану без уља. Уторком, четвртком, суботом и недјељом можемо јести рибу и посну храну с биљним уљем. По предању најстрожији пост је сриједом и петком (сухоједење: поврће, воће, хљеб). Уколико празник Ваведења Пресвете Богородице, који је 4. децембра, падне у сриједу или петак (ове године пада упетак) разрјешава се на једење рибе. Послије спомена светог Николе па до предпразништва Божића (2 – 6. јануара) рибу је дозвољено јести суботом и недјељом, а пост у остале дане постаје строжији. Најстрожији је у предпразничне дане. Тада се риба не једе уопште, а храна са уљем само суботом и недјељом. Уочи самог празника (од 5. јануара увече па до Бадње вечери, сутрадан увече) постоји традиција да се не једе ништа све до појављивања прве звијезде. Обичај је да се на сто изнесе вариво од сочива или кувана рижа са сувим грожђем и другим сувим воћем. Треба имати у виду да су сва ова правила уствари строга манастирска правила. Лаици (пошто нису монаси) по правилу посте лакше, савјетујући се по питању хране са својим духовником у зависности од својих животних услова. Традиционално, лаици не практикују сухоједење (или практикују само у дане строгог поста од 2 – 6. јануара), а рибу искључују из хране само сриједом и петком и у периоду 2 – 6. јануара.
Свети Апостол Филип
Филип је, као и већина апостола, био родом из Галилеје, сјеверне палестинске провинције. Управо је он, по Јеванђељу од Јована, привео Христу апостола Натанаила (Јн. 1, 46). Он је учествовао у храњењу пет хиљада људи хљебовима који су се умножили на заповијест Господа (Јн. 6, 5-13). Христу је привео Јелине који су жељели да Га виде (Јн. 12, 21-22). За вријеме Тајне Вечере је хтјео да види Оца и добио је познати одговор од Христа: Толико сам времена са вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видио мене, видио је Оца (Јн. 14, 9).
Послије Вазнесења Господњег апостол Филип је проповиједао у Галилеји, а затим у Грчкој, међу тамошњим Јеврејима. Када је за то је чуо јудејски првосвештеник дошао је у Грчку да би пресјекао Филипов рад, али га је Филип веома разобличио у вези са поткупљивањем стражара који су чували Гроб Господњи и са наређењем да морају лагати да су, кобајаги, тијело Христово украли и сакрили Његови ученици.
Апостол је странствовао и по другим земљама, проповиједајући посвуда Јеванђеље и много страдајући. Филипа и његову сестру Маријамну, која је заједно са њим путовала, су гађали камењем, стављали у затвор, прогонили из насеља.
Апостол Филип је скончао свој живот у граду Јерапољу Фригијском, гдје је пред смрт умртвио огромну змију, којој су локални становници градили храм као божанству. Он је био распет на крсту заједно са апостолом Вартоломејем, који је, за разлику од Филипа, остао жив и стигао до Јерменије проповиједајући Христа.
Почевши од 4. децембра – празника Ваведења у храм Пресвете Богородице, на једном од дијелова јутарњег богослужења, појци почињу да пјевају божићне катавасије – кратке химне која се пјевају на крају сваке од осам пјесама богослужбеног канона. „Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу пој народе! – Јер Он се прослави“.
Тако гласи прва пјесма катавасије и, када је чујемо, предосјећамо да је Божић већ на прагу. Као додатак празничним службама припремног периода за празник Рођења Христовог, нпр. 19. децембра, када славимо светог Николаја Чудотворца, на јутрењу се пјевају посебне стихире са божићном тематиком.
Посљедња два недјељна дана која претходе Божићу, називају се Недјеља светих Праотаца и Недјеља светих Отаца. Свети Праоци су старозавјетни праведници: Ноје, Авраам, Исак, Јаков и други, који су провели живот у послушању и повјерењу у Бога. На тај начин дали свој људски допринос припреми Христовог доласка на земљу. Под светим Оцима Црква у овом случају подразумијева непосредне Христове сроднике по тијелу, почевши од Давида, па све до праведног Јосифа, који је назван оцем Господа Исуса. У ту недјељу на Литургији чита се одјељак из Јеванђеља по Матеју у ком се наводи родослов Исуса Христа: Авраам роди Исаака. А Исаак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову…. и тако даље.
