Свети Никола је празник када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? – Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.
Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана. Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.
Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.
Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.
Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.
Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вери, ударио је Арију шамар.
Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света места. И Никола је обишао сва света места. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша.
Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запретише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, где се Никола искрца.
Има много прича како је Никола помагао људима у беди и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.
Никола је био и вешт дипломата. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројицу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, где су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.
Никола се појављивао и на местима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: „Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви“.
Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.
Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.
Много година је његово тело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради излечења. Отуда се може објаснити зашто је Свети Никола толико омиљен код Срба.
У једанестом веку Турци су освојили целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.
Године 1096. Свети Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у “безбожничком граду” и рече му да оде у град Миру и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Светом Николи у част, у коме је Стефан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.
Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се Свети Никола прославља и 22. маја (09. маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.
Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Светом Илији, тако су улогу господара мора предали Светом Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.
