У цркви Свете Петке, у организацији Српског културног центра „Патријарх Варнава“ и Српског националног савјета Црне Горе, служен је помен пуковнику Миливоју Анђелковићу Кајафи. Пуковник Анђелковић је 27. октобра на дан Свете Петке, 1912. године, командујући Јаворском бригадом Војске Краљевине Србије ослободио Пљевља од вишевјековне турске окупације. У силовитом продору, у коме је ослобођена Сјеница и Пријепоље, турска војска је присиљена да напусти Пљевља. Повлачењем окупационе војске у правцу Чајнича на дан Свете Петке, Пљевља су ослобођена и у њих је ушла Јаворска бригада под командом пуковника Анђелковића. С друге стране Војска Краљевине Црне Горе заузела је простор од ријеке Таре до Ћехотине.
Пуковник Анђелковић је рођен 20. јуна 1868. године у Београду. Био је изузетно храбар и строг официр. Током Балканских ратова учествовао је у многим биткама прортив турске и бугарске војске. У Првом свјетском рату истакао се посебно се истакао током Колубарске битке и борби у Срему. Остао је упамћен и по одговору који је упутио супрузи Бранислави у моменту смрти њиховог четрнаестогодишњег сина Павла. На писмо у коме је писало: „Данас је умро наш син Павле. Сахрана сутра”; кратко је одговорио: „Бранислава, ја као отац јако жалим што ми је умро син, али и овде су моја деца и гину сваког дана. Миливоје.”
Пуковник Анђелковић је након мјесец дана, по окончању борби, дошао на гроб сину. Међутим, након једног неуспјеха на Солунском фронту и након што се супроставио стријељању официра, припадника удружењу“Црна Рука“, био је пензионисан 1917. године.
И у годинама по окончању рата био је у немилости тадашњих власти. Да би се ситуација смирила и да би се исправила неправда, Краљ Александар Карађорђевић је затражио да обави разговор са Анђелковићем. Наводно Краљ Александар је тражио да Анђелковић уколико жели разговор, у моменту док се краљевски аутомобил буде кретао Смиљанићевом улицо, подигне ролетне.
На захтјев Краља, Анђелковић је поручио: „Поздравите Његово Величанство и реците му да је он господар у својој земљи, а ја у својој кући.” Ролетне на прозору није подигао и до сусрета није дошло. Пуковник Анђелковић је преминуо 6. фебруара 1940. године.
