Посматрајући дешавања у политичким партијама и странкама с правом се може поставити питање одакле поједини функционери црпе снагу да буду тако окрутни према својој околини, али и одакле код многих активиста таква слабост да буду послушници људима чије се понашање може упоредити са тиранијом. Често се може чути констатација „нека га гази када је дозволио“, али нико не поставља питање како су они који газе на одговорним мјестима у политичким организацијама. Добар човјек никада неће газити човјека, без обзира колико неко био слаб и немоћан. Кривица се често пребацује на гажене, а никако се не истиче лоше понашање једног броја функционера, односно све личи да не постоји жеља да се проблем сагледа на прави начин гдје би се „змија тукла у главу“ или како би Његош рекао:“ Ал’ тиранству стати ногом за врат, то је људска дужност најсветија!“
Ако би отишли у прошлост, лако би могли уочити да је тираније увјек било, али да је тирјанство узело маха након Другог свјетског рата и након крваве револуције. Тиранин посебно добијају простор у недемократским друштвима, какво је било уређење од 1945. године до деведесетих година прошлог вијека, али и након деведесетих година све до краја владавине ДПС-а. Последица тих времена су и данашње појаве тирјанства у готово свим политичким партијама и странкама.
Сасвим је јасно да се тирани или лоши људи никада неће у потпуности уклонити из политичких дешавања, али је сасвим сигурно да ће бити велика штета ако се тим људима дозволи да буду креатори политичког живота.
Лош човјек у једној партији и поред политичког ривалства, подржава лошег човјека у другој политичкој организацији. Неки од њих су се чак и међусобно сукобили и политички разишли, али се због личних интереса и сличности у карактеру опет удружују. Тако они плету мрежу и стварају политичко блато у коме најчешће остварују ситне личне интересе и чине велику штету.
Међу тим лошим људима се свакако окупљају они који носе многе фрустрације из дјетињства, са њима је и лоше васпитање, а често долазе из породица које никада нису давале оне добре народне прваке.
Међутим, много је теже одговорити ко су они који пристају да буду гажени или ко су они који оправдавају тиранију.
Ако се зна да имамо људе који срцем улазе у политичке партије и странке, са жељом да свом народу донесу бољитак, онда је сасвим јасно да ће се ти људи у одређеном моменту наћи на удару политичких профитера и оних који чине злоупотребе. Међутим, људи који имају заиста жељу да се боре за свој народ они неће дозволити да дуго буду гажени. Брзо ће се освјестити и брзо ће устати против насиља.
Међу гаженим се налазе и многи невољници који су уморни од вишедеценијских прогона. Они често истичу да може бити и горе, позивајући се на нека заиста лошија времена.
Ако погледамо ко су они који оправдавају тиранију и нељудске поступке појединаца, лако се може примјетити да су многи од њих често блиски са функцинерима који не поштују своје подчињене. Чине велику штету и помажу да се одржи лош поредак у појединим организацијама. Ови људи су често изузетно писмени, начитани и способни у одређеним пословима, али та добра која имају не користе за општу добробит. За њих се не може рећи да долазе из лоших породица, јер још увјек постоје свједоци који препричавају приче о храбрим и људским поступцима њихових очева или дједова.
Нажалост они су задовољни са неким ситним привилегијама а често су и они сами понижени и згажени од тиранина. У пракси ће се видјети како пишу говоре лошим функционерима, које они и не знају да прочитају. Труде се да их у јавности представљају као добре и способне људе, односно свјесно или несвјесно обмањују партијско чланство и друге грађане.
Поставља се питање јесу ли они заиста нашли задовољство у ситним привилегијама или то чине из страха. Ако сједе из страха уз скуте оних који не знају или не желе да поштују човјека, добро би било да се сјете ријечи Ива Андрића:“ Толико је у животу било ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.“ Неби смјели заборавити ни ријечи Светог патријарха Павла:“Гдје год да се нађемо трудимо се да будемо добри људи.“
На крају треба знати да је вријеме да се изборимо за обнову оног старог српског домаћинског духа. Неопходно је да човјек у кући разумије укућане, у комшилуку комшије, на послу сараднике, у политичким организацијама политичке истомиљенике али и да поштује политичке неистомишљенике. Уколико не успијемо у томе, не само у Пљевљима, већ и шире, бићемо упамћени као неуспјешни људи. За све оне тиране, који се задовољавају гажењем других људи, Његош је већ давно рекао:“Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.“
