ТРЕБОВИНА

0
1222

Пљеваљске улице, сокаци, махале (11)

ТРЕБОВИНА

Био вакат, па га више нема!

Пише: Војкан Т.  Бојовић

А на Тифове кифле и сомуне, мирише и дан данас Требовина…

Парафразирајући хаику стих пјесника Милка  Грбовића, да  покушам записати  неке људе  и  вријеме са пљеваљске  Требовине, која  ми  још увијек мирише на Тифове и Мехмедове  кифле…

Требовина – тешко, за мене необјашњиво значење ове ријечи, која дефинише један дио града  Пљеваља,  углавном дио  улице  Вука  Кнежевића па  до  Милет  баште. Ако узмем  да  је  састављена  од  ријечи требо и вина, није  баш вино тако заступљено ни данас као  пиће код  Пљевљака, а камоли раније. Можда  доласком  Аустроугарске долази  и  оно као што  су  дошле  и  тамбуре. Ракија је овдје брале  још  незамјенљива, од  оне меке и брље  па да оних љутих, што се чувају за не  дај  Боже… Али,  ни друге  називе града  нисмо баш  разјаснили,  иако  нам  неки говоре или дају  опис шта  се  на  њему  ради, догађа  или чије  је  власништво: Гувно,  Сењак,  Шевари, Посранац, Жабњак, Пркос, Бајића или Корјенића сокак…  Али,  није  то тема  писања, неки  бољи  хроничар можда ће разјаснити и остале  називе града из времена давних: Пенда, Муслук, Серхат, Канара, Борак… па и  Требовину.

И послије више од  једног вијека неки дијелови града Пљеваља задржали су старе називе. Посебно се то односи на дијелове града (махале) који су још од  турске  владавине  носили  имена по џамијама које су се ту налазиле. Тако је путописац Јефто Дедијер 1913. године забиљежио називе махала. Муслиманске: Ризванија, Хамедија, Хаџи Хасан, Мисир, Ахмет, Хаџи Зећирија, Хусеин паша и Циган  махала. Све  су  оне,  сем  Циган махале, биле  везане  за  џамије. Српске махале биле су Моћевац (од Главице до  Брезнице), Гувно (од  Брезнице до Злодола), Голубиња,  Варош (од  Злодола до Поља)…  Још  увијек су се  задржали  називи појединих  дијелова  града из  тих далеких  времена –  Чаршија, Варош, Моћевац, Раскрсница, Јалија, Муслук, Серхат, Камена ћуприја, Пенда, Шеваре, Пркос, Требовина…

Требовином житељи Пљеваља треће деценије 21. вијека сматрају Улицу  Вука  Кнежевића (до 1945.  Вилсонова), која иде  испод  Хусеин пашине  џамије  па  до  Спомен чесме. Они  старији, што  би  рекао пјесник Мићун А. Шиљак „домицилни“  Пљевљаци, знају да  се  тај  дио града око Хусеин пашине џамије звао Џемат (насеље са  муслиманским живљем). Ево шта пише у свом „Пљеваљском  собету“, између  осталог, пјесник Мићум Шиљак:

Ето то  је уствари Џемат, сада је ето и то Требовина…

Али, вријеме  именује  и преименује. Џемат се преселио у  улицу више Принципове у Тршову  према Чаршији, а Требовина се  проширила на  читаву Улицу  Вука  Кнежевића. Пјевало се: Требовина  мала, мала, Чичина се ласта звала! Нисам  могао наћи  идентитет Чиче  ни  код  много  старијих  Пљевљака од  писца ових  редова. Једни су  ми тврдли  да  је то  Драган У. Милинковић Чича, познати  фудбалер послератног „Јакића“, а други опет да је то био Василије Вајо Јовић, стасити младић и одлични ђак Гимназије, касније легендарни  професор београдске  Математичке  гимназије!

Зато ћу се у овом писању највише  задржати  на оном  дијелу  „старе“ Требовине  од  куће  Михаила В.  Драгашевића (угао  са  Улицом Бошка Бухе)  па до Милет Баште.

Михаило В. Драгашевић (Пљевља 20.1.1893 – логор Понца, Италија 16.6.1942), завршио је  Учитељско-богословску школу у Призрену 1910/11. године. Са службом почиње у  Бусовачи код Сарајева, а наставља у Пљевљима. Године  1916. са великим бројем  Пљевљака одводи га аустроугарски окупатор  у  мађарске  логоре Нежидер  и  Болгодасон, одакле се завршетком рата 1918. враћа у Пљевља, гдје наставља учитељско  службовање. Активан је у друштвено-политичком животу и 1927. године је изабран за народног  посланика на демократској листи Љубе Давидовића. Године  1941.  италијански  окупатор  га  одводи  са  сином  Вуком  у  логор  Понца,  гдје  је  преминуо 16.6.1942.  године. Кућа Михаила  Драгашевића, коју  до данашњих  дана испуњавају Михаилови потомци, подигнута је умјесто старе куће 1933. године и  задржала  је  првобитни  изглед  и намјену. Са  супругом  Наталијом (Ћирковић), учитељицом,  су дјеца: Вуко, Тихомир Тихо, Момир  Момо и  Вера.

Група  Пљевљака  у  Сабирном аустроугарском  логору  у  Зеници (БиХ), на  путу  за  логоре  Нежидер и Болдогасон. Стоји са шеширом Михаило В. Драгашевић (други сдесна) и  велики број угледних  Пљевљака – Војислав Војо Ђ. Ђенисијевић, прота Саво Т. Вукојичић, проф. Митар  Обрадовић, трговци Лазар  Шеђеровић, Јанићије  Јанићијевић

Вуко М. Драгашевић (1922) дипл. правник је већ као пљеваљски гимназијалац приступио  демократској  омладини, учествује у штрајку ђака, због чега је истјеран из школе, а доласком  италијанског  окупатора  са  оцем  Михаилом био је  одведен  у  логор Понца, гдје остаје све до капитулације Италије 1943. Послије рата ради у Пљевљима као  предсједник ГНО, а у обнови  града  учествује заједно  са групом  млађих школованих Пљевљака, са  којима  мотивише становнике  града  и  села. Подижу  се   фундаментални  објекти  за  живот  и  развој  града у  привредном  и  друштвено-културном  погледу. Изграђена  је нова  ТЕ „Волођа“ испод Велике Плијеши крај Ћотине, активиран рад  Рудника угља, изграђена велика циглана „Брезник“, столарске и друге радионице,  обућарске, кројачке… задруге неопходне за привредне активности и живот града…  пекаре, стамбени  објекти, зграда  општине, а  1950. године  Дом  културе,  тада  највећи  и  најбољи  у  Црној  Гори а и шире,  са четири сале (позоришна, филмска,  фискултурна  и  плесна), професионално Градско народно позориште, Завичајни музеј и Народна  библиотека и читаоница. Године 1948. изграђен је Градски стадион на Читлуку, са фудбалским тереном и теренима за мале спортове, трибином са свлачионицама и  купатилом, тада  најбољим  и  највећим  у  Црној Гори. Послије одласка  из  Пљеваља Вуко обавља високе републичке и савезне функције а био је и амбасадор СФР Југославије  у Либији… Супруга  Даница, синови  Михајло Микица и  Срђан.  Живи  у  Ђеновићима.

Тихомир Тихо (1926 – 2915), гимназију завршио у Пљевљима а Рударски факултет 1953. у Београду, где је 1964. одбранио докторску дисертацију. Обављао дужности шефа за  истраживање нафте у Заводу за  геолошка  истраживања, научног  савјетника  и  редовног  професора на Рударско–геолошком  факултету у Београду. Објавио  је  велки  број научних  радова у  домаћим  и  страним  часописима. Рад проф. Тиха,  стручни и  научни, значајан  је за сазнања цјелокупне проблематике у области грађе земљене коре, примјене  сеизмичких метода на одређеним  подручјима  са  посебним  нагласком  на  истраживању  угљоводоника. Велики је допринос који је  проф. Тихо  дао  у области  истраживања нафте  и гаса на простору црногорског  приморја и представља темељ за  све  даље активности на овим пројектима. Зато је  био водећи експерт на истраживањима угљоводоника на копну и подморју.

Момир Момо (1932 – 2017), гимназију је завршио у Пљевљима, Правни факултет у  Београду, где је и докторирао. Универзитетски професор и декан Правног факултета  у Подгорици. Аутор је више уџбеника који се и данас користе у настави.

Ову  професорску „колонију“ са пљеваљске Трбовине употпуњава Василије Вајо Ж. Јовић, (Пљевља 1928 – Београд 1995). Увијек  када  прођем Требовином видно мјесто  у  мојим  сјећањима припада  проф. Василију Вају Чичи. А Требовина  можда и  није  знала, или  је  можда  Вајо тако  желио, његову професорску величину у једној престижној школи  велеграда…  Школовање  у Пљевљима дало је боју читавом његовом животу. У  тадашњем 7. разреду (сада  3. разред гимназије) 1947. године ухапшен је са још осам ђака Гимназије (углавном  из  угледних породица и одлични ђаци), због  наводног оснивања „Централног комитета демократских снага“. Осуђени су на дугогодишње затворске  казне… О овом догађају знале су само породице ухапшених  ђака,  Пљевља  и  Требовина, јер  никада  нигдје  о  томе  није  било  записа,  све  до  2015. године , када  у  „Хронологији догађаја и личности пљеваљског краја, од првог помена до 1990“ биљежи то за  годину  1947. Милорад Мишо  Јокнић. Неко  се  ипак сјетио да ова „акција“ нема никаквог  смисла и  послије  неколико  година укинуо  ове  пресуде.  Вајо је  наставио  школовање и  завршио  са  високом  оцјеном Природно-математички  факултет у Београду. Професорску дужност обављао је на врхунски начин, постао легенда школе. Величанствено је испраћен на вјечни починак на  београдском Новом гробљу. Почасну стража сво вријеме саучешћа и опијела држали су његови ученици Математичке  гимназије, који су га од милошти звали Чича, са  којим су  увијек прво  дијелили своје медаље и успјехе, освојене по читавом свијету. Последњи поздрав била је музика из родног града „Моћевчићу  мали  Цариграде“.

Требовино, да ли знаш?  Вајо Јовић Чича, у незабораву својих  ученика и чувене  Математичке  гимназије у  Београду…

Владимир Владе Ђ. Лучић (1901 – 1966), дјеловођа пљеваљске општине између два  рата а послије  ослобођења изузетни књиговођа у „Тргопреду“ и више предузећа. Са  супругом  Славујком (рођеном Константиновић, 1908 – 1990) имао је четворо дјеце: Миодраг  Мишо (1928–1947), Надежда Нада (1930–2004), Миодраг Миле (1932–1993), Драгољуб  Драги (1936–2006).

Владе Лучић (други слијева) био је изузетно друштвен и радо виђен (фото из бифеа СПД „Братство“, 1931).

Редовна 36. сједница Одбора општине пљеваљске одржане на дан 7.5.1941. Бр. 3591/41, када су послије одласка њемачког окупатора власт у Пљевљима преузеле усташке формације из Фоче са сатником Петром Зовком и Ибрахимом Чавкушићем, смијенили доташње руководство а за предјседника умјесто Богдана Р. Ненадића, именовали Мухамеда Бајровића… Педантни  дјеловођа Владе Лучић професионално  је  одрадио  и овај  немили догађај.

Вера и Миле В. Лучић, драги професори у накадашњој Првој основној школи на Читлуку.  Упамћено наше  V–3. У  првој  клупи  Верица  Китановић и  Љиља М. Живковић, па Цоле, Видоња, Срето П. Даниловић, Чолак, Ђуришићева, Мара Јелић, Јела  Сератлић, Буба  Шуковић... Џеле, Енес, Хајрија, Аземина, Славица, Војкан

Драгослав (Јозеф) Пелц (Братоњац, Чешка 1901 – Нови Травник, БиХ 1971). Завршио је  Вишу музичку школу у Прагу и као добровољац ступа у војну музику Краљевине Југославије. Дошао је у Пљевља 1936. године у Музичку  чету  тадашњег 48. гвозденог  пука.  Жени  се  Миланком  Ковачевић, четворо дјеце: Радмила, Зорица Соња, Јосиф Јоцо и Радмило Рацо. Свирао  је све  дувачке  инструменте, одлично  владао нотама, такође био је одличан цртач и  наставник  тог  предмета  у  Гимназији. Када  је  основана  Музичка  школа 1949.  Пелцово  музичко  знање  дошло  је  до  пуног  изражаја. Велике  су  његове заслуге за  обуку  гудача и  свирача  лимених  инструмената, посебно  у Добровољном ватрогасном  друштву, као  и  КУД „Волађа“. Због  престанка  рада Музичке  школе 1958. године породица Пелц се сели после 35 година проведених  у Пљевљима у Нови Травник, гдје Драгослав ради као наставник.

Вуко М. Радовановић (1923 – 1994)

Вуко  је  рођен у  Пљевљима, у кући која је  и  данас  препознатљив  знак старе  Требовине, у  породици  која  је  од  давнина  опредијељења  за родољубље. Његов  отац  Митар био  је  учесник  балканских  и  Првог  свјетског  рата. Стријељали  су  га  1942. на  Сјењаку  као  таоца италијански  фашисти, јер  му  је  син  Вуко  био  у  партизанима. Читава  породица  Радовановић била је протјерана из Пљеваља. Вуко је још као ученик Гимназије у Пљевљима припадао демократски опредијељеним покретима. Одмах по избијању  устанка одлази у партизане. Учествује у Пљеваљској бици  1. децембра, гдје  је тешко  рањен, са  трајним  последицама  по  здравље. Послије опоравка приступа Трећој  пролетерској  бригади. Послије  рата  обављао  је више  високих  функција  у  Пљевљима (секретар СНО, предсједник градске  скупштине  Пљеваља), али био и предсједник града Титограда,  помоћник министра пољопривреде и шумарства Црне Горе, директор Службе друштвеног књиговодства… Остао  је  упамћен  његов  допринос  на  привредном  развоју  Пљеваља, као и  на  изградњи  пруге  Никшић–Титоград, гдје  је  био  један  од  главних  руководилаца.

Војислав  Војо  Ћеле  М. Радовановић (1928 – 2000)

Војо Ћеле  је такође  један  од  оних који  је оставио  неизбрисивог  трага не само на родној  Требовини, него у  читавом  граду, па и  мојој хронологији људи које  је историја  у  својој брзини и невремену мимоишла. Иниче се као младић издвајао спортским  талентом и као један од најмлађих изборио се за играчку позицију у тада  чувеном  ФД „Јакић“, касније постао и  стандардни  играч ФК „Брезник“… Читав животни и  радни  вијек  је  провео у родном граду и остао упамћен по својој добронамјерности и надасве  духовитости. Неке  његове шале и  досјетке, на  свој  и туђи  рачун,  препричавају се и  дан данас.

Др Ризах Ризо Струјић (1926 – 2005)

Примаријус др Ризах  Струјић припада оној  изузетној  групи  Пљевљака која  је читав  свој  животни вијек  и  радно  умијеће посветила  родном граду. Основну  школу  и  гимназију  завршио  је  у  Пљевљима, Медицински  факултет  у  Сарајеву, а  специјализацију  интерне  медицине у Београду 1964. Достојанствен, читавог свог живота носио је терет невиног кажњавања  на  Голом  отоку. Посвећен  породици  и  свом  хуманом опредјељењу радио  је на стручном усавршавању из кардиологије, па је  стекао  и  звање  примаријуса 1970. године. Објављивао је  стручне  радове  у  медицинским  часописима и  зборницима и  био  учесник  на  конгресима  љекара у Београду, Загребу, Опатији… Град и његови  пацијенти знали су да препознају  оданост, пажњу  и  умијеће  које  им  др Ризо  посвећује.  Имали  су  слободу  да  му  закуцају  на  врата у  свако  доба дана и ноћи, кад  им  је год  била невоља, и само сачекају да  узме своју торбу… Био  је директор Опше болнице у Пљевљима, начелник Интерног одјељења, све до пензионисања. Био је биран и за  посланика у Скупштини  Црне Горе. Господин др Ризо Струјић остаје у незабораву не  само  своје родне Требовине, него  много  шире, код  свих оних  које  је својим  хуманим радом  помагао.

Требовчани спортисти…

Као  и  други  дијелови  града и Требовина је имала своје игре  и  играче.  Најпопуларнији  је, као  и  на  другим  мјестима,  био  фудбал.  Доста  младих  је у  протеклом  времену  од  тима своје  улице дошло и до градског  клуба  „Рудар“,  Републичке  лиге,  па  и  Савезне… У фудбалу је то успио  Јосиф Јоцо Д. Пелц, који  је  после  одласка  породице  у Нови Травник наставио да  игра за локални тим, а затим брзо био запажен од прволигаша  „Борца“ из Бањалуке, у коме постаје стандардни првотимац, капитен, тренер, легенда  тима.

Доста  је   фудбалера  који  су  са  Требовине заиграли  на  стадиону крај Брезнице у дресу  некадашњих „Јакића“ и  „Брезника“  и  данашњег  „Рудара“… Војо Ћеле  Радовановић, Аљо  Влаховљак и касније у Рудару: Синиша Микица С. Вукојичић, браћа Един и Сенад  Струјић,  Саша В.  Радовановић

Микица С. Вукојичић (1944 -2015) Шимика, халф  ФК  Рудар, изузетан техничар, одличан играч малог фудбала.

Јосиф Јоцо Д. Пелц, који  је  после  одласка  породице  у Нови Травник наставио да  игра за локални тим, потом за  „Борац“ из Бањалуке…

За Требовину се  може  рећи да  је била  мјесто рађања кошаркашке  игре у  Пљевљима.  О  томе  је за моју  књигу  „Моја кошарка“ говорио Јован Јоша  М. Радовановић, играч и  први капитен пљеваљског кошаркашког тима:

  • Једнога дана 1947, док смо као и обично играли  фудбал  на  Требовини,  дошао  је  Војин Ј. Поповић и  позвао да  нам покаже како  се  игра  једна  нова  игра.  Било  је  много  отпора. Пињо Џуверовић и други нису  хтјели да замијене шутирање  лопте ногом хватањем рукама и убацивањем кроз  обруч. Ипак, доста нас је  заинтересовала ова  игра захваљујући Војину, за кога  се са  сигурношћу  може  рећи да  је донио кошарку у Пљевља. Ми смо уз помоћ СД „Јакић“ формирали  своју  секцију, убрзо  постали  најбољи  на  сјеверу  Црне Горе, а 1950.  на  Цетињу смо  у  омладинском  саставу постали  сениорски прваци  Црне Горе…

У  тим  првим  саставима  кошаркашког тима „Јакића“  и „Брезника“  били  су и Требовчани Јован Јоша М. Радовановић, Милорад Миле Вл. Лучић, Никола Никица М. Мирковић, Момир Момо М. Драгашевић.

Срђа В. Драгашевић (1949) је познато име у свијету шаха. Овај рођени Требовчанин загазио  је на  64. црно/бијела  поља још  као основац  у  Титограду, a на себе  је скренуо  пажњу као изузетан  шаховски  „дијагностичар“, па су  га  многи  играчи  виших  категорија  узимали за секунданта. Није  заопоставио  ни  лично  надметање  и  стигао  је  до  мајстора  ФИДЕ.  Играо је у  клубовима Београда, Подгорице, а  са  највећим  задовољством за тим  родног града ШК „Рудар“. Као члан репрезентације ветерана Црне Горе има двије  медаље са првенства  Европе. Уз сво то вријеме  уз  шаховску  таблу  долази  до  изражаја  Срђино  умјеће  и  хтијење  за  унапређење  шаховске  организације,  турнира, играча… што  је  брзо  препознато,  па  га  Извршни  одбор  ШСЈ бира 2002. године  за директора  репрезентације.

Већ 2003. године Срђан је главни организатор једне од највећих и најмасовнијих шаховских  манифестација – Кадетског првенства Европе у Будви и генерални  директор. Четири године  касније ова  манифестација у Херцег Новом имаће преко хиљаду  учесника.

Од  2004. до 2012. Срђа  В. Драгашевић је  на челу  ШС Црне  Горе и  2006. кандидује  се Црна Гора за организацију  Шаховске  олимпијаде, коју су потом добили  Руси. За  вријеме Срђиних мандата Црна Гора има три шаховска уџбеника, издата од Министарства просвете за изборни  предмет у  школама. Срђа се посебно истицао на афирмисању  шаховске игре код младих и дјеце, ђака.  Формира се у Пљевљима Шаховски клуб основних и средњих школа, а значајан  напредак  је и  првог  тима  „Рудара“ у  Лиги  Црне  Горе, у  коме  је  Срђа  и  играч. Дуго  година Драгашевић  је  био главни  организатор  и  покровитељ  Турнира  свих генерација шахиста  Пљеваља.

Дјевојке са Требовине…

Мирише још увијек Требовина на Тифове кифле, земичке, сомуне, али и подсјећа на ликове девојачке из гимназијских разреда.  Наша К.К.  или Клаудија  Кардинале! Кадира, прва  клупа  до  прозора…

Могло се,  а  можда ће неко боље и љепше писати о Требовини… па  и  запјевати, онако  како  је  то  знао  рано  отишли  Сабрија Реџовић… Могло  је  све  бити  и  боље  и  љепше,  али тако је… Може бар ово моје сјећање, којим као да протрчах неким дјечачким  кораком, а помало и провозах  на  оном  бициклу узетом  на  2 сата  код  Зиза  Дељка на  Тодорово  име, нечему  и  некоме послужити. Требовино  мала, мала, чија си се ласта звала?

Можда  ће  снимак „дрона“ после  120 година  сачувати данашњи изглед Трбовине са  Милет  баштом. Чекају  их још неке од кућа са овог  снимка… Јанковића, Бајровића, Милинковиаћа… и  џамија  Ризванија.

Прво чесма, а  касније  фонтана, посвећена  народном  хероју  Вуку Р. Кнежевићу, који  је  као  борац  партизанских  јединица погинуо  у нападу  на  Пљевља 1.12.1941. године.

А  вријеме  гради и руши, рађа се и нестаје, па ни Требовина није поштеђена од свега што  долази и пролази. Десно  је кућа Војиновића. Доста је породица из ње сачекало своје  огњиште. Сјећам  се  да је  између осталих  ту  становао  и  Данило  Ераковић, новинар, дописник „Побједе“ из  Пљеваља, чије сам текстове  са  задовољством  читао у одјељењу  периодике НБС и доста њих репринтовао  за  књигу „Пљевља  у  сновима  и  стварности“. Хвала  му.

Остало  је  још  доста  тога  ненаписаног  о Требовини из  времена  прошлог. Као, од  чега  и како су живјели Требовчани? Занатлије, ситни трговци, сточари и  месари… Већ сам поменуо пекара Латифа Тифа Крајину (1865 – 1968), касније и  Мехмеда  Кујунџића, по коме  је у неком  времену била позната Требовина, али било је и других мајстора – седлара/сарача Мехмеда Садагића, Крста  Пјановића, Василија  Јанковића,  „кројача сеоских одела“ Јова  Јестровића (1882 – 1958) али и других о којима сам писао у књизи „Пљеваљско  занатство“ (Етнографски музеј,  Београд, 2004.)

Јаче би мирисало ово сјећање на Требовину и Тифове кифле, земичке и сомуне, да сам бар имао и фотографију  Тифове пекаре... ту  баш  поред куће  Војиновића, а тек кифли (на фотографији су београдске, најбоље, код  Спасовића)…

Али,  „Био  вакат, па  га  више  нема“, што  би рекао легендарни „домицилни“ Пљевљак, поета Миђун  А. Шиљак..

Београд, 28.1 – 18.3.2021.

ОДГОВОРИ

Унеси коментар!
Please enter your name here