МИОМИР МИЋУН А. ШИЉАК (26.3.1931-21.7.2007)

0
843

На данашњи дан

МИОМИР МИЋУН А. ШИЉАК (26.3.1931-21.7.2007)

Вијао га живот као тицу…“

Пише: Војкан  Т.  Бојовић

Знао  је  да  каже: Не би  требало  рано отићи,  али  ни  одоцнити…

На  данашњи  дан 26. марта рођен  је  пјесник Миомир  Мићун Шиљак. Имао  би  90. година ове  2021. и рекао  би: одоцних  богами…

Ми  изузетним људима тако  тешко  признајемо њихову  даровитост, и  то  не само  за  живота, што  је  готово  правило, него и  после  смрти  њихове! Стога  често деценијама тражимо и  слажемо ситне  податке помоћу  којих бисмо  објаснили и „оправдали“ изузетност њихових  одлика…

Ето,  у  ту  групу  људи сврстао  бих  ја и пјесника  Миомира Мићуна А. Шиљка.

Рођен је у Пљевљима  26.3.1931. године као пето  дијете Андрије  Д. Шиљка свештеника и Десанке Бајић.

Исти  нас  светац чувао, исту  славу  славили, кандило  вјере  чували…

О  Аранђеловдану  у Пљевљима 1994.

Крштени кум Мићунов: Јово  Јестровић (1882 – 1958), кројач из Пљеваља

Читавог  живота носио  је  храбро  и  поносито славу  и  патњу  својих  Шиљака  који  су  на просторима  Старе  Рашке, а и шире, урезали  себе  у  вјекове као народни  трибуни, просветитељи, хероји  из  буна и ратова за ослобођење и уједињење, свештеници, владике, заточеници у логорима освајача  и жртве  безумних  душа… Знао  је  Мићун  да  све  те  губитке  и неправде одагна  некада  младалачком  боемијом, а  највише  својим  стиховима, гитаром, голубовима

Вијао  га  живот  као  тицу, разгонио  пјесмом  несаницу…

Оставио  нам  је  Мићун  много  добрих  стихова у  којима  се  може  наћи  свако  од  нас, истицао  је  и  величао све људско и хумано, али и ударао биљег на фукарлук и  нељудскост. Увијек  се  надао  бољем, али жалио и за  прошлим: Био  вакат  па  га  више  нема, да с пенџера  извирују  цуре… Овјековјечио  је  у  свом „Биљегу“  и своје  Шиљке, попа  Дика, Сима распопа, који  је Санџаком друмовао а на  Цетињу  егленисао… Јоса  Шалипура, велико  срце  људски  вруће/ Манастира  потоњи  слугаМаксима  Бојовића, мајстора  на  гласу, чија  брадва кроз  три  кољена /Вријеме засијеца… али  и  Водице  и  Читлук, и  прерано  отишлог  пријатеља  и  друга  Жарка  Крезовића

Бол за прерано изгубљеном браћом Драганом и Родољубом и оцем  Андријом  убијеном од  италијанских  фашиста буктала  је у  њему  читав  живот.  А кућа у  Гласиначкој била је вјечита  ватра у њему… Записа  Мићун у свом и  нашем „Пљеваљском  собету“ тај  дан:

  • Они који  су  својевремено ту  улицу  означили  именом историјског  Гласинца, да ли  су  могли  и  предпоставити да  ће  се  датумом  прводецембарске  битке 1941. године, из  те Гласиначке  на  сред  Пљеваља, гласнути и  огласити неки  Андрија, баш  као  онај  Његошев у „Дугу крваву“… Да ће друге боговетне  бунтовне  ноћи, Андријина  кућа последња  букнути пламеним  језицима  пркоса  и надмоћи, над људским  ништавилом!

Антологијски  су  стихови за  прерано  изгубљеном браћом: Из  камена  младост  процвјетала, са прољећем од његовог  праха, казуј  гујо јеси’л  зимовала са  два  моја нестала  узмаха..

Објавио  је тринест књига пјесама и пет  прозе.  Био  је мајстор и  за хаику стихове, па  је  уврштен и у многе антологије ове кратке јапанске поетске  форме. Није  марио  за  награде и признања, али му је било драго да га има у антологијама, поетским вијенцима и збиркама… Знао  је  да  каже: када ме  не  буде  на чаршији, потражите  по  књигама… И  заиста, колико пута  сам у ових 14 година несретања са Шиљом прелистао  његове  књиге, запитао  се шта  би он  на  ово  рекао… како све ово он записа?

А у вакту „Великог  брата“ одлетје Мићун са својим  голубовима, на  пут у  непознато, у  наручје мудрој  васељени… остављајући  нам Амајлију, После  ћутања, На изворима  жица, Биљег, Бонаце нема, Ласту у бивику… Прозна  остварења Необавезни  мемоари пјесника, Снијег  паде  по  Пљевљима и можда најбољи, наш Пљеваљски  собет…

Велики је  број и ангажованих текстова које је Мићун писао у она невремена  деведесетих, као низ записа и текстова у којима  је овјековјечио  дуго  забрањиване истине и људске  неправде. Изузетни  су  Мићунови  записи  о  догађајима и  људима, посебно  о  његовој  породици, о  чему  је  писала  и  Милка  Бајић Подергин  у  роману „Свитање“,  посебно  у  лику његовог стрица попа  Оштрића  тј.  Слободана Р. Шиљка (1881 -1943), арх. намјесника  пљеваљског.

Као ученик  Музичке  школе  на  Цетињу и у Котору био  је  један  од  најталентованијих, па  је  зато  и  био  изврстан  познавалац  музике  и  педагог у школама  у Лозници, Смедереву и Пљевљима. Био  је  и маестро на  својој старој  гитари. Ма Бруно, одсвирао сам  ја то  све  давно, знао  је  да  каже  као  изговор,  када  му  није  било  баш до  свирке.

И у  зрелом  добу уклетога самца, упркос  свему осјећао  је у хладној соби и празној  постељи, као  онај  Андрићев  Алихоџа, сласт самоће, мира и заборава, која зна  да  ствара рајске  вртове  са  зеленим  обалама и  невидљивим  водама благог  шума…

Мићун је био међу онима који су обновили рад  Српског  пјевачког  друштва  „Братство“, основаног  још  далеке  1889.  и  предсједник  његове  Скупштине.

Миомир Мићун А. Шиљак  је  преминуо  у Пљевљима 21. јула 2007. године. Отишао  на пут у непознато у наручје  мудрој  васељени, па нека у том  загрљају  прими  и  ове  редове и као  знак  поштовања и као  опрост  што  закаснимо  да  му  на  испраћају  у  небеске  дворе пустимо  већ припремљене  голубове. Јер, често је говорио: Да  ме  голубове  испрате… Не даде се Миомире. Праштај, бар  док  сјећања  не  изблиједе, док  се  поново  негдје не  сретнемо, у  наручју  мудре Васељене, и како  не  стигосмо  да  ти  организујемо последње  књижевно  вече у Београду, како  се  договарасмо.

А ако се  неко у завичају пјесника сјети, па да их окује још и  у  бронзи, онда ће  свакако  ту бити мјеста за Миомира Мићуна А. Шиљка. А београдско  вече, посвећено  Мићуну  Шиљку, одржаће  његови  пријатељи  и  поштоваоци. Даће Бог, заслужио  је.

Београд, 25.3.2021.

ОДГОВОРИ

Унеси коментар!
Please enter your name here