У насељу Јалија, у Ул. академика Уроша Ружичића, на једној од фасада у току је осликавање мурала са ликом овог познатог академика и Пљевљака. Протеклих дана, уз сагласност станара, извршене су припреме за осликавање а прије два дана почело је и осликавање. Мурал се ради по нацрту Александра Остојића, а осликавање изводи Александра Аранитовић и Вукашин Тањевић.
Академик Урош Ружичић, рођен je 21. новембар 1891 у Пљевљима, од оца Спаса и мајкe Милицe (рођ. Антонијевић). Основну школу завршио је у Пљевљима, а школовање је наставио у Солуну.
Професори солунске гимназије су брзо примјетили У гимназији је брзо примјећена од професора као талентован и добар ђак. Писао је поезију, а своју прву приповјетку из фолклора пљеваљске чаршије, штампао је у « Босанској вили» 1909. године. Касније је објављивао у «Цариградском гласнику». Поред књижевности и музика је била велика Урошева љубав. Свирао је виолину и виоленчело. Ружичић се после положене матуре, уписао на Филозофском факултету у Скупљу, одсјек за књижевност. После првог семестра прешао на студије медицине у Цариград .
У балканским ратовима учествује као љекарекарски помоћник, гдје се истиче знањем и храбрости, па је одликован медаљом Oсвећенo Косово и Крстом милосрђа. После рата наставља студије у Бордоу, али их избијањем рата 1914. прекида и заједно са Патријархoм Варнавoм као љекар српске војске савлађује албанске гудуре, шиптарска звјерства, и болести на Крфу. Урошево пожртвовање, љекарско умјеће, знање језика (француски, енглески, грчки, турски) именују га за ађутанта начелника санитета 3. српскe армије.
По завршетку Првог св.рата, наставља студије у Београду које са успјехом завршава. Љекарски стаж обавља у Загребу, а онда на лични захтјев обраћа се Министарству здравља са молбом за премјештај у Пљевља. Тако је од 1920. као љекар среза бољанићког остао све до 1923. године. Његовим залагањем Дом здравља у Пљевљима, подигнут 1928. године из Рокфелерове фондације. Остало је упамћено његово пожртвовање око лијечења и његе својих завичајаца, као и његово ангажовање и музички таленат у раду Српскoг пјевачког друштва Братство.
По повратку у Београд, запажен је његов рад у Српско – енглеској болници, па га као Рокфелеровог питомца Медицински факултет шаље на усавршавање у Америку, одакле се враћа са најбољим оцјенама и похвалама. У Београду се ангажује на отварању материнског дома, и одриче свог хонорара и других принадлежности. Дуго времена становао је у једној од просторија те установе! За тај свој рад Метерински дом га проглашава за свог Добротвора, а на плочи захвалници која још увијек стоји на Неонатолошком институту у Београду, он уместо свог имена уписује своју мајку Милицу С. Ружичић. То је чинио и у другим хуманим и добротворним акцијама (Дјечија клиника, изградња храма Св. Саве, обнова и изградња болница и клиника. У звање ванр.проф. Медицинског факултета затекао га је фашистички напад и окупација Србије, па је одведен као талац у логор на Бањицу, одакле га по потреби посла враћају на рад у дјечију клинику. Године 1949. изабран је за редовног професора Медицинског факултета. Ружичић је 1958. године изабран за ванредног а 1963. за редовног члана САНУ. Преминуо је 7. октобрa 1966. године у Београду.
