Живимо у времену у којем се све мјери брзином и практичношћу. Пластична картица постала је кључ нашег свакодневног живота — отвара нам врата продавница, ресторана, бутика и свих услужних дјелатности. Лакше је, једноставније и често повољније. Али, истовремено, с правом се намеће питање: да ли нам картице полако одузимају неке од најљепших српских обичаја, да ли нам, у крајњем, убијају душу?
Наш народ је вијековима његовао обичаје у којима је даривање било знак човјечности и доброте. Није се могло проћи поред просјака без прилога, новорођенче без дара, школарац без поклона. Сматрало се срамотом ако човјек не би новцем частио тек доведену невјесту. Тај новчић није био пука материја, већ симбол пажње, дио душе који се дијели са другим.
Данас, међутим, многи у новчанику не носе ни једну пару. Умјесто тога, ту је само картица. Лако је њоме платити у радњи или кафани, али шта учинити на улици када нас заустави просјак? Шта када видимо кутију за прилог, када у кући пријатеља угледамо креветац са новорођенчетом или кад нас на путу сретне кумовско дијете које је пошло у школу? Народна пословица нас опомиње: „Ко проси, доламу да носи — удјели му.“ А како удјелити ако је у џепу само пластика, док је банкомат далеко?
Има и оних који у томе виде згодну одбрану од давања. Као, нисам понео готовину. Али зар нас није наша мудрост упозорила: „Затворена шака нити даје нити узима.“ Можемо се ми правдати модерним временима и новим технологијама, али ипак, сви се сјећамо како смо се у дјетињству обрадовали када би нам стриц, тетка или кум гурнули новчић у руку. Радост тог дара памтимо и носимо и данас. Зашто бисмо ускратили исто то сјећање неком другом дјетету?
Некадашњи пљеваљски прота Драгиша Топаловић је у једној од бројних бесједа поручио: „Борећи се за човјека око себе, изборићете се за човјека у себи.“ И заиста, поставља се питање — има ли човјека у нама ако никога не обрадујемо прилогом или даром? Јесмо ли тек празне људске љуске са убијеним душама, или смо цјеловити и Христом испуњени људи?
Не смијемо бјежати од модерних технологија, јер су оне постале нужност. Али не смијемо ни дозволити да нам одузму оно што нас чини људима. А поука нашег патријарха Павла остаје као трајни путоказ: „Будимо људи.“
