Иако се често могу чути констатације и поруке из земаља Европске уније да земље региона треба да постану чланице ове заједнице и да границе нису битне, на терену се не поступа тако. На границама између Црне Горе и Србије, са обје стране, последњих година изграђени су модерни гранични прелази. Новац за њихову изградњу обезбијеђен је из фондова Европске уније. Само за недавне радове на подизању граничног прелаза Ранче, Европска унија издвојила је око два и по милиона евра.
Слична је ситуација и када је у питању граница Србије са Босном и Херцеговином, односно са Републиком Српском. И на тој граници изграђени су нови гранични прелази, а на неким од њих под истим кровом раде граничари и цариници Србије и Босне и Херцеговине.
Значајна средства су уложена, а посебно забрињава чињеница да су пограничне средине прилично неразвијене и да би новац уложен у граничне прелазе било сврсисходније усмјерити у изградњу друге инфраструктуре.
Међутим, све указује на то да представници Европске уније подржавају утврђивање граница, што се може видјети и кроз њихову политику која је, између осталог, довела до разбијања некадашње Југославије.
Посебно је на губитку становништво у пограничним подручјима, које је суочено са бројним недаћама које доносе границе. Нажалост, многи су заборавили како је некада било лијепо када се из Пљеваља ишло у Пријепоље, Чајниче, Рудо или Прибој без чекања на граници. У то вријеме трговало се без икаквих препрека, а пљеваљски превозници су зарађивали возећи угаљ у те средине.
Млади из поменутих градова долазили су на пљеваљски корзо, многи су се школовали у Гимназији, а значајан број становника из сусједних општина трајно се населио у Пљевља.
Сада се новац троши на граничне прелазе и граничне службе, а вријеме се губи на истим тим прелазима — чекајући неко ново вријеме без граница.
