У уторак, 16. децембра 2025. године, у сали пљеваљског Центра за културу, Његово Високопреосвештенство, Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, одржао је предавање под називом „Тајна Ловћенске капеле“. Организатор овог значајног скупа била је Народна библиотека „Стеван Самарџић“ из Пљеваља.
Драгог госта је у Саборном храму Свете преподобне Параскеве дочекао Његово Високопреосвештенство, Архиепископ и Митрополит милешевски г. Атанасије.
Високопреосвештени Митрополит Атанасије је на почетку овог богоугодног сабрања пожелио добродошлицу Митрополиту Јоаникију:
– Ми смо Христови, подсјећао је Свети апостол Павле, и када је писао и када се усмено обраћао онима којима је проповиједао. То је било најважније и то је трајно обиљежје свих истинских хришћана свих времена.
– Црква Христова настоји да покаже и испољи своје особине у свакоме времену. Због тога сада прослављамо и јубилеј онога Символа вјере који то изображава и говори ријечима да, вјерујући у Бога Истинитога, Оца, Сина и Духа Светога, ми такође вјерујемо у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву, и особине тога јединства настојимо показивати и утврђивати у сваком времену.
– Своју праву природу Црква показује и доказује у храму у којем се служи Божанска Литургија и гдје се ми сабирамо и показујемо да смо сљедбеници Светога Саве и да оно што нам је он предао – држимо.
– О једном од таквих храмова, који је узвишена географска тачка и солидни егзистенцијални ослонац, имамо ту част да нам вечерас говори Високопреосвештени Митрополит Јоаникије. Ми му захваљујемо на тој намјери и отворени смо да чујемо како ће нас о томе поучити, рекао је Митрополит Атанасије.
Предсједник Општине Пљевља, Дарио Вранеш, захвалио је митрополиту милешевском Атанасију и митрополиту Јоаникију на њиховом труду, истакавши да чврсто вјерује да ће капела на Ловћену бити обновљена, као и да ће њена обнова бити круна свеукупне духовне обнове Црне Горе.
Своје поучно и изузетно занимљиво предавање о Ловћенској капели и многим знаним и незнаним детаљима њене историје, Митрополит Јоаникије је са љубављу и надахнуто изнио пред бројном публиком, истакавши, поред осталог:
– Велика је тајна Ловћенске капеле, јер је њена прича релативно дугачка, али и веома сложена и слојевита. Обухвата и нашу прошлост, и нашу садашњост, и нашу будућност.
– Велики људи, велике личности, не живе само за своје вријеме и у свом времену, него и за будуће нараштаје. Они носе и прошлост са собом и њу просвјетљују, а нарочито мисле на будуће генерације. А онима који су Богу угодили, Он даје такву благодат да уђу и у душу и у дух свога народа, као што је Свети Сава, као што је Свети владика Николај и, посебно, пошто вечерас говоримо о њему, као што је и Његош.
– Да ли је Његош, када је пјевао о свештеном основу свом орловом, гдје се на њему храм омољом овисио, изрекао и пророштво шта ће бити и са његовом црквом – да се на њеном свештеном основу подигне једно такво здање које нема никакве везе са Његошем и Његошевим духом? О томе можемо да размишљамо.
– И као што на анђелским лицима, ако Његош пјева, блиста божанска поезија – то је његово схватање поезије – тако се и на онима који служе Богу, као што је игуман Стефан, њихове врлине блистају и задивљују све нас.
– Прије свега, то што је подигао цркву, а потом завјештао да се у њој сахрани, не представља само његов завет да се, као владика и ктитор, сахрани у храму, што је и по канонима Цркве. Њему није падало на памет никакво маузолејско, незнабожачко или фараонско здање, него да буде сахрањен у православном храму коме је служио. То је уједно и његов пјеснички завет – да његовом дјелу приступамо кроз свету православну вјеру, не само као интелектуалци, него као вјерници.
– Када је Митрополит Гаврило Дожић дошао код краља Александра и саопштио му да је Српска православна црква искључиво за обнову Ловћенске капеле, без икаквих маузолеја или других здања, краљ је то одмах прихватио, одбацио своју замисао о маузолеју и рекао да као крвни сродник и потомак Његошев треба да изврши његов аманет.
– Сила аргумената била је много јача код оних који су бранили капелу. Они други нису имали аргументе, али су имали силу државе и власти, односно – завјеру. То је била завјера против српског народа и против Његоша.
– Митрополит Данило Дајковић доживио је распеће са капелом и распеће са Његошевим посмртним страдањем. Његова борба је наш велики капитал. Он се борио до краја и, рекло би се, претрпио пораз. Није. Капела је срушена, али је он однио велику моралну побједу. То нам говори да нас разлози вјере и савјести обавезују да се супротстављамо злу и неправди. Ту човјек добија више него што губи и има прилику да се овјенча вијенцем славе, као што се, сигурно, Митрополит Данило за ову борбу удостојио вијенца Небеске славе, бесједио је Митрополит Јоаникије.
На крају програма народни гуслар Радосав Рајо Војиновић је уз гусле изводио Његошеве стихове, а директорица Народне библиотеке, Бојана Ђачић, кратко је представила књигу проф. Веселина Матовића „Драги мој мучениче“, која говори о Ловћенској капели на основу докумената Митрополита Данила Дајковића, а коју је издала Издавачка установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“.
