Да су некадашње политичке партије, као што је Демократска партија социјалиста, али и садашње владајуће партије, одговорне за расељавање становништва и одлазак младих, може се видјети на бројним примјерима. Један од тих примјера су и станови у зградама у Улици Краља Петра, у којима готово да више нема младих.
Поменуте станове је градила Електропривреда осамдесетих година прошлог вијека. Током осамдесетих и деведесетих, па и у првој деценији овог вијека, ти станови су били пуни младих људи. У једном од тих улаза, са 14 станова, било је више од двадесеторо дјеце.
Како су у тим становима живјели запослени у Електропривреди и Термоелектрани, још осамдесетих година ДПС није могао да их натјера да гласају за њих. Сви су они имали сигурне послове и све уцјене ДПС-а биле су узалудне.
Међутим, ДПС кадрови су и у овом случају, као и у многим другим, одлучили да ове људе „сачекају на дјецу“ – да им дозволе да заврше школе, али да истој тој дјеци не дозволе запослење. Тако је и било. Дјеца тих часних родитеља, у већини случајева, иселила су се у Србију, бјежећи од антисрпске хистерије и тражећи неко друго мјесто за нормалан живот.
Нажалост, ситуација се није много промијенила ни након политичких промјена 2020. године. У данашње владајуће партије, без изузетка, „ускачу“ кадрови ДПС-а без икаквих препрека. По оној старој изреци да мишеви први напуштају брод који тоне, у садашње владајуће партије улазе најгори кадрови ДПС-а. Са собом носе лоше навике и, како би народ рекао, „злу крв“.
То се јасно може видјети и на примјеру једног младог учитеља који је повјеровао да ће политичке промјене донијети бољитак и да ће се цијенити рад и карактер. Издржао је све притиске ДПС-а, а данас трпи од нових власти. Сваког септембра, од села до села и из центра Пљеваља, тражи радно мјесто. Чују се бројне похвале родитеља на његов учитељски рад, али „умишљеним величинама“ у новој власти то није довољно. Они више воле кадрове ДПС-а. Када су сјели у директорске фотеље, више се радују шпијунима него честитим и вриједним људима.
Ништа се, у суштини, није промијенило. Једина новина је то што многи ДПС функционери данас јаучу над судбином своје дјеце. Сузе часних родитеља многе су стигле. Народ би и на то рекао: „Иде виде да обиде“.
Паметно би било да садашњи функционери не слиједе пут појединих бивших функционера. Тешко је било када ДПС некога „сачека на дјецу“, али је много теже када Божија правда сачека.
