Конферениција српских националних организација из земаља региона у Српској кући у Подгорици организовала је Академску трибину „Књижевно стваралаштво Јанка Јелића“, српског књижевника из Никшића.
На трибини, осим аутора, говорили су књижевни критичар Ђорђе Брујић и уредник трибине књижевник Будимир Дубак.
Трибину је отворио уредник Будимир Дубак који је казао да се Јанко Јелић међу новијим српским писцима издваја, прије свега, по особеном хумору, који је у функцији опште друштвене сатире.
„Ту поетичку вокацију писац је наговијестио својом првом књигом пјесама „Побуна ствари“, потом шире поставио у роману „Биљежница из преображаја“, а нарочито развио збирком приповједака „Златни човјек-приче испред сеоске продавнице“, за коју је добио награду „Радоје Домановић“. Свој жанровски регистар Јанко Јелић је проширио драмом „Регионални центар“, која је била друга на конкурсу за „Стеријину награду“ 2014. године. Поменути драмски текст представља дио цјелине од 4 драме, које сачињавају књигу „Драме“ у издању Књижевне задруге српског народног вијећа из 2021. године. То дјело је добило награду „Светосавски златник“ коју додјељује Српски национални савјет Црне Горе за најбољу књигу објављену те године“, казао је Дубак.
Говорећи о књижевном стваралаштву Јанка Јелића, књижевни критичар Ђорђе Брујић је истакао да не зна да ли је неко у овим крајевима, у савременом добу, тако ушао у патологију и психологију, оног забаченог, скривеног човјека, за којег ни најближи не знају кад умре.
„Прочитао сам до сада доста Јелићевих прича, његових илузија и имагинација али за једно сам морао да увежем пажњу. Говор, идиоми, прозодија…Кад бисте само видјели Јелићеве приче, оно што приповиједају, не би вам умакле чињенице – Јелић пише чистим српским књижевним језиком, ван дијалеката, али читалац стиче непогрешив утисак да су нарације исткане на идиому краја о коме говори. Ако питате два читаоца шта су у једном пасусу прочитали и како им се чини говор наратора, немојте се чудити ако добијете два дијаметрално супротна одговора. И зашто баш тако? Несумњиво је у питању пробрана лексика, али без претјеривања и усиљености, тек толико да изабране ријечи бљесну ту и тамо, и створе ону паралелну слику. И довољно, ријеч постаје јача и увјерљивија. На другој страни су, остаци ума, мапе ликова, односно јунака Јелићевих прича“, казао је, у свом осврту, Ђорђе Брујић.
Аутор Јанко Јелић захвалио се организатору трибине Конференцији српских националних организација из земаља региона, књижевницима Будимиру Дубаку и Ђорђу Брујићу који су говорили о његовом стваралаштву, као и свим посјетиоцима који су издвојили вријеме да буду дио вечерашњег сабрања.
„Писање о завичају је основни мотив српске књижевности, што је уједно и најкомплекснији мотив свјетске књижевности. Када говоримо о завичају, а посебно када пишемо о завичају, сложићемо се, да мислимо на своје дјетињство, младост, прве љубави, на те идиличне, понекад мало и претјеране, слике села. То је врло комплексан мотив који обједињује много великих универзалних мотива, па чак ће се негдје у свим тим мотивима наћи и мотив смрти. Кроз све то би могли да гледамо и све велике српске писце као завичајне писце. Шта је Његош ако није завичајни писац, шта је Андрић, Шантић и многи други ако не завичајни пјесници и писци? Ја сам поносан и срећан, и није ме срамота да кажем да сам завичајни писац, ако се налазим у друштву таквих писаца, јер читава велика српска књижевност јесте завичајна. Сви ми који смо овдје физички присутни, иако смо се иселили из завичаја, завичај нисмо иселили из нас. Док год завичај имамо у себи ми можемо да се отиснемо било гдје по свијету, али ћемо увијек остати они који јесмо“, казао је Јелић, а затим је прочитао причу „Браћа на ломачи“ из истоимене књиге.
По ријечима организатора из Конференције српских националних организација из земаља региона Академске трибине биће настављене и у наредном периоду.
Текст: Саша Јеврић/фото: Бојан Булатовић
