Иако је Пљевља прославио пјесмом у читавом региону, а притом је награђен општинском наградом, Мирко Рондовић нема могућност да дође до родне куће која се налази надомак Пљеваља. Имање Рондовића са породичном кућом налази се испод Гостеча, на лијевој обали Ћехотине.
Дјед Мирков, Василије Рондовић, радио је 17 година у Сједињеним Америчким Државама, након чега је, по завршетку Првог свјетског рата, купио пространо и богато имање од породице Тахирбеговића. Између два рата породица Рондовић је вриједно радила на имању, а Мирко у разговору за портал „ПВ СВИТАЊЕ“ не крије да се већ са десет година, након што му је отац Тодор мобилисан у резервни састав ЈНА, прихватио косе и косио простране ливаде. Тврди да је велико имање, на којем се налазило око хиљаду стабала шљива, огромне њиве и ливаде, често било оптерећење за породицу.
Посљедњих деценија породицу Рондовић, односно све потомке Василија Рондовића, највише оптерећује непостојање прилазног пута до њихових имања.
Стари колски пут, којим се некада долазило из правца Комина, није проглашен јавним путем и исти сада није могуће проширити и омогућити долазак до имања. За прилазак до куће није могуће користити ни правац из Жидовића, јер мост преко Ћехотине, који је изградила Општина Пљевља прије више од петнаест година, још увијек није стављен у функцију.
Пјешачки мост преко Ћехотине, којим су Рондовићи долазили до нове куће, већ одавно је пропао, па ни туда није могуће прећи преко ријеке.
Преко импровизованог моста, који је саграђен од каросерије теретног камиона „Раба“, могуће је, уз велики ризик, прећи на лијеву обалу аутомобилом или трактором. Међутим, и када се пређе преко моста, до нове и родне куће Рондовића није могуће стићи моторним возилом.
До нове куће и помоћних објеката посебно није могуће доћи у мјесецима када се Ћехотина излије и поплави плодне луке Рондовића. У тим мјесецима пријети опасност и за нову кућу, јер вода долази на пар метара од објеката.
Поред проблема са прилазним путем, велики је проблем и то што Ћехотина, због неуређености ријечног корита, све више поткопава обалу и шири корито према кући. Све чешће поплаве, изазване пуштањем воде из вјештачке акумулације у Отиловићима, уништавају имање.
Када је у питању стара кућа, која је прилично удаљена од ријечне обале, до ње се може стићи само пјешачењем.
Мирко Рондовић је, приликом свих својих медијских наступа, са поносом говорио да је рођени Пљевљак, али је очигледно да Пљевља, која су му додијелила и највеће општинско признање, не показују довољно поштовања према њему.
Он, као и сви велики људи, ни данас са љутњом не говори о пљеваљској локалној управи. Вјерује да ће се рјешење наћи и да ће се пут изградити из правца насеља Комина. Рондовић јавно упућује захвалност ресорном секретару Вулу Мацановићу, који је већ неколико пута показао добру вољу и омогућио да општинска механизација поправи прилаз до импровизованог моста испод села Жидовићи.
С друге стране, и секретар Вуле Мацановић, у изјави за „ПВ СВИТАЊЕ“, каже да ће општинска управа покренути питање рјешавања проблема са путем. Он наводи да се тим поступком не рјешава само питање прилазног пута до имања Рондовић, већ и питање прилазних путева до још око петнаест домаћинстава која се налазе на подручју Комина.
– Процес рјешавања овог питања, односно проглашења овог правца за јавни пут, потрајаће, али је сигурно да ћемо тај процес брзо покренути – казао је Мацановић.
БИОГРАФИЈА МИРКА РОНДОВИЋА
Мирко Рондовић рођен је у Видрама, под Гостечом, 1945. године. Основну школу и гимназију завршио је у Пљевљима, а студије у Београду. Пјевачку каријеру започео је као гимназијалац у КУД-у „Волођа“ из Пљеваља, а по доласку на студије у Београд постао је вокални солиста АКУД-а „Бранко Крсмановић“, са којим је обишао многе земље на свим континентима.
Прве трајне снимке за Радио Београд снимио је 1968. године, а након побједе и освојеног првог мјеста на такмичењу вокалних солиста културно-умјетничких друштава Београда 1970. године и пласмана у финале такмичења пјевача из цијеле земље, познатог под називом „Први глас Студија шест“, постао је стални солиста Радио Београда. Од тада до данас за фонотеку радија снимио је око 100 трајних снимака, отргавши од заборава многе дивне пјесме из Старог Раса, Црне Горе, БиХ и Македоније.
Снимио је више сингл и лонг-плеј плоча, као и ЦД издања. Појављивао се у скоро свим најважнијим емисијама Телевизије Београд, Титоград (данашња ТВ Црне Горе), Новог Сада, Приштине, Сарајева, Бање Луке, као и на многим приватним ТВ станицама.
Компоновао је око 30 пјесама, од којих је свакако најпознатија „Сви пљеваљски тамбураши“. Осим ове пјесме, познате су његове интерпретације пјесама: „Грана од бора“, „Тамбурало у тамбуру момче“, „Снијег паде на бехар на воће“, „Прођох кроз гору“, „Дуни ветре мало са Неретве“, „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Ил’ је ведро ил’ облачно“, „Једна суза закључана“, „Још не свиће рујна зора“ итд.
Највише оцјене од стручњака добила је његова интерпретација једине Његошеве љубавне пјесме „Ноћ скупља вијека“, као и пјесме „Хајдана“, коју је написао краљ Никола Петровић. За обје ове пјесме музику је написао професор Илија Милатовић.
Представљао је Црну Гору на великим међународним манифестацијама као што су Дани црногорске културе у Русији, Њемачкој и Енглеској. Био је представник Југославије на фестивалу подунавских земаља, познатом под називом „Дунав-фест“, а Радио Београд и Радио Титоград представљао је на манифестацији „Дани радија“ на Брезовици.
Од многобројних признања посебно истиче Награду града Београда за културно-умјетничку дјелатност, коју је добио 1976. године. Признат му је статус умјетника, а касније и статус истакнутог умјетника.
Добитник је „Црногорског Оскара“ за животно дјело. Уручена му је и највећа награда Србије за животно дјело из области естрадно-музичке дјелатности, као и, њему посебно драга, највећа награда његовог родног града Пљеваља – „20. новембар“, за посебан допринос и афирмацију града и општине.
