Након што је муслиманска милиција 22. септембра без борбе партизанима предала Пљевља, комунисти су по први пут овладали овом вароши. Претходног дана комунисти, који су пристигли из Босне, напали су четнике на Илином брду и у подручју Пљеваљског поља. У истом моменту муслиманска милиција је напала четнике у Калушићима са брда Плијеш. У околностима када су се четници нашли између здружених снага комуниста и муслиманске милиције, Прва пљеваљска бригада Југословенске војске у Отаџбини пробила се преко села Потрлица у правцу Голубиње и Камберовића дола, дошавши на Рудницу, одакле је наступила према Прибоју и даље према Новој Вароши, гдје се, под командом начелника штаба Милутина Јеловца, сврстала у снаге Старог Раса у одбрану Србије од комуниста.
На подручју пљеваљског среза, након што се Прва пљеваљска бригада ЈВУО повукла према Прибоју, крајем септембра 1943. године, остала је само Штабна чета „Горска група“, са командантом бригаде Јованом Јеловцем. Поменута формација, чије је бројно стање било око 50 људи, уз помоћ четничких присталица на простору пљеваљског среза организовала је низ акција у комунистичкој позадини. Командант бригаде, капетан Јован Јеловац, по наредби Војислава Лукачевића, команданта групе корпуса Стари Рас, организовао је герилско дјеловање у сеоском подручју.
„Током јесени 1943. године одлазила је и „Горска група“ у подручје Нове Вароши, али је већи дио јесени провела на подручју пљеваљског среза, повремено прелазећи на територију прибојског, пријепољског и чајничког среза“, свједочио нам је војник „Горске групе“ Радоје Рончевић, уз подсјећање да је ова формација изводила нападе у комунистичкој позадини. Према свједочењу више војника „Горске групе“, на удару су били активисти комуниста који су покушавали да организују власт на терену.
„У саставу Горске групе налазили су се војници са подручја читавог среза. Из сваке сеоске општине била су најмање по два војника, а притом је са подручја Мељака, Бобова, Косанице и Хоћевине често било и више војника. Бројно стање ове формације било је око педесет људи. Горска група је била Штабна чета, значи чета која је пратила команданта бригаде. Командир ове чете или Горске групе био је потпоручник Иван Јеловац. У штабу су се кретали често официри Радош Терзић, Вуко Лацмановић, Момчило Петровић, Вукадин Јеловац и многи други. У штабу је готово увијек био Радош Јеловац, учесник Првог свјетског рата и предратни предсједник мељачке општине. Често су се задржавали и други поуздани и угледни људи из среза. Сваки војник је имао неко задужење, а главна обавеза је била тих дана герилско дјеловање“, свједочио нам је Јагош Дробњак, уз објашњење да су војници Горске групе били наоружани најбољим оружјем које је било у бригади:
„Горска група је у својим редовима имала војнике са подручја читавог среза и то из најугледнијих кућа. То је омогућавало команданту бригаде, капетану Јовану Јеловцу, успјешно кретање кроз читав срез. Гдје смо се год нашли, могли смо да дејствујемо и да знамо куда треба даље ићи. Притом би знали ко је припадник комуниста, ко симпатизер комуниста, а ко су наше присталице. Појављивали смо се те јесени тамо гдје су нас најмање комунисти очекивали. Правили смо озбиљна изненађења и уливали страх у кости комунистима. Наравно, наше смо људе охрабривали, а наш командант Јован је у разговору са народом истицао брз повратак наших јединица из Србије. Уз њега би стално били војници из домаћинских кућа, што је увећавало значај сваке његове ријечи“, свједочио нам је Дробњак.
Да је Горска група тих дана стварала бројне проблеме комунистима нијесу крили ни комунисти у својим извјештајима. Сам Данило Кнежевић, у свом послијератном опису тог времена, оптужује Јована Јеловца за непријатељско дјеловање: „Злочини четничких група Јована Јеловца негативно су утицали на активност појединих симпатизера НОБ-а, па чак и на рад појединих народних одбора у селима.“
И други комунистички извјештаји говоре о дјеловању Горске групе, као и о дјеловању других четничких група у сусједним општинама. Тако се у извјештају Лимског одреда за Руђански срез наводи опредијељеност народа у Заборку за четнике:
„Стање на нашем подручју је неповољно. Сељаци из околних села користе нашу доброту, а у истим селима се стално организује јака четничка банда под командом Вучковића. Наша једна чета, која је на Заборку као база и веза између нас и Рудог, била је нападнута 22. овог мјесеца у 18 и 30 часова“, наводи се у извјештају Лимског одреда 2. ударног корпуса од 24. новембра 1943. године. У истом извјештају прави се осврт и на пљеваљску територију, гдје се комунисти жале на дјеловање Јована Јеловца: „Дјелују и наоружане банде под командом Јеловца.“
Када је било у питању саботирање комунистичког рада, четници су предузимали оштре мјере, у које су спадале ликвидације комунистичких активиста и батинање оних који помажу и подстичу комунистички рад. У Мељаку је забиљежено неколико случајева премлаћивања комунистичких помагача.
Тако су војници Горске групе стријељали у селу Глибаћи Милована Мрдака, предсједника СКОЈ-а за Косаницу. Милован је држао политичко предавање окупљеном народу, не надајући се четничком присуству на терену. Према свједочењу више свједока, четници су извршили опкољавање поменутог мјеста, а потом су ухватили и Милована. Након одређеног саслушања Мрдак је стријељан.
Сличне акције су извођене и на другим подручјима среза. Све је то утицало да већина војно способних људи остане код својих кућа или да се крије по шумама, али да се не придружи комунистима. О каквом се отпору радило потврђују и четнички извјештаји из тог времена. Посебно су се истицали успјеси пљеваљских четника:
„Пљевља центар отпора у позадини. Читавим низом напада и препада у срезу пљеваљском, пријепољском, чајничком, фочанском и руђанском, наше трупе за дејство у позадини успјеле су да спрече мобилизацију највећег дијела нашег људства и да онемогуће успостављање и стабилизовање комунистичке власти, а код наших да одрже вјеру у наш скори повратак“, јављао је командант Старог Раса, 3. децембра 1943. године, Војислав Лукачевић Дражи Михаиловићу.
Горска група Јована Јеловца тих дана се на терену супротставила и формирању њемачке окупационе управе за Црну Гору. Опет је до изражаја дошао сукоб Јеловца и Војислава Ненадића, који је тих дана ушао у такозвани окупаторски Одбор за Црну Гору. Односи између Јеловца и Ненадића били су јако лоши и у вријеме италијанске окупације. Ненадић је био чврсто везан за окупатора и покушавао је да сузбије сваки отпор. С друге стране, Јеловац га је означавао као издајника и великог непријатеља Југословенске војске у Отаџбини.
У управу коју су успоставили Нијемци ушли су: „Љубо Вуксановић као предсједник и ресорни старјешина за унутрашње послове, Војислав Ненадић за финансије и Саво Радоњић за правосуђе. Они су били представници четника. УФС је делегирала Живка Анђелића на положај замјеника предсједника, а Богдана Ивановића за поште, саобраћај и јавне радове, а Митра Поповића за ресор милиције. Поред поменутих, у Народну управу ушли су и: Љубомир Бараћ за социјалну политику и здравље; Обрад Новаковић за културу, штампу и пропаганду и Хасан Звиздић, испред муслимана, као заступник без портфеља.“
Одмах по уласку Ненадића у Одбор, отвореним писмом се огласио Јован Јеловац. У поменутом писму он је Ненадићу упутио низ увреда, истичући његову сарадњу са окупатором:
„И лијево и десно, браћи си ногу подметао и из њихове биједе за себе корист вукао, прогласио си себе чак и четником да би нас четнике својим присуством загадио. На комунисте си лајао, али си исту као они противсрпску работу обављао. Против Срба си сплеткарио, окупатору се под кожу подвлачио.“
О односу Јована Јеловца према окупатору његови војници су запамтили посебну одбојност према Нијемцима: „Јован никако није подносио комунисте. Говорио нам је да је то највеће зло које је могло задесити Србе. Међутим, увијек је истицао Нијемце као највеће наше непријатеље“, свједочио нам је војник Горске групе Јагош Дробњак.
Током јесени 1943. године, иако је Горска група постигла низ успјеха, имала је и губитке. Крајем октобра, у Бобову, комунистима је пошло за руком да ухвате Мирослава Јеловца и да га након петнаест дана убију, на подручју села Комина:
„Горска група је била на подручју Бобова. Били смо у кућама Пуповића. Комунисти су послали јаче снаге, које су нас опколиле. Прије самог напада, Мирослав је изашао неком својом потребом из куће. Упао је у комунистичку засједу и они су га ухватили. Потом је услиједио напад, а Горска група је извршила пробој, док је Мирослав остао заробљен“, свједочио нам је Јагош Дробњак, уз напомену да је касније Мирослав убијен.
Његово тијело је пронађено у прољеће 1944. године, закопано у Коминима, у њивама манастира Света Тројица, приликом орања.
Горска група, иако је у неколико наврата напуштала територију пљеваљског краја, почетком децембра 1943. године дочекала је повратак Прве пљеваљске бригаде ЈВУО у пљеваљским селима. Ова јединица ће се касније концентрисати у селу Љућ, оставши ту до краја априла 1944. године, када ће се расформирати и када ће војници из ове чете бити распоређени по другим јединицама, а сам командир чете, Иван Јеловац, бити распоређен за команданта 1. батаљона Прве пљеваљске бригаде ЈВУО.
