In memoriam Слободан Слобо Вучинић
ОТИШАО С ПУНИМ БРАШЊЕНИКОМ ЖИВОТА И ПЈЕСАМА
Случајно или судбински, пре неких десетак дана, у преписци са мојим добрим школским и ваншколским другом, дођосмо и до пјесама нашег комшије и пријатеља из пљеваљске Тршове Слободана Слоба М. Вучинића. Углавном, тема наших разговора и преписке је спорт… тенис, наш Ноле и његове побједе, са којима се велики број нас поистовећујемо, те не знајући како и због чега вратисмо се на пјесме Слоба Вучинића. Од оних првих, од Слобовог пјесничког знака познавања, БРЕШЊЕНИКА, и свега онога што је осјећао и у стихове претварао: МАЈКЕ, ПОСЛЕ ОЦА, НОЋИ У ЗАВИЧАЈУ, ПРВЕ ЉУБАВИ, БОЛИ, ВРАНЕШКЕ РАКИЈЕ… па до зова МАЛОМ РАДОЈИЦИ… За мене је пјесма, када у њој могу наћи и нешто од себе, а код Слоба је било доста тога. И тако, читајући наново Слобове пјесме, стиже вијест да се Слобо заувијек вратио у своје Павино Поље, у ону његову Ноћ у завичају!
Кад овако нешто пишем, сјетим се друга, пјесника у покушају, који је после прве збирке престао да пише! Питам: зашто?
- Па шта ја да пишем, о чему да пјесничим, када су већ многи прије мене све то боље написали… од Његоша, Матије, Лорке и Бодлера, Шантића и Дучића, Бранка, Превера, Вита … па до твојих Пљевљака Мићуна и Слоба…
Ја му одговорих да свако вријеме има своје пјесме и пјеснике, јер сваки човјек носи пјесму у себи, само је треба испјевати и записати….
Разговарао сам о овоме комшијски, другарски и са Слобом, у неком времену деведесетих, које је тешко подносио као и доста нас , баш као и ово садашње, у коме је звао у помоћ и Малог Радојицу:
Нешто ми се души стијеснило
Зовите ми Малог Радојицу
Тајне нам се уроте спремају
Неће смјети кад виде двојицу
Залута ми поглед уз планину
Громоносни вију се облаци
Наслућујем братску касапницу
Да ђавољи не претекне мајци…
Нећемо се сретати са Слобом, неће нам више бити доступан као до сада, али није ово последње збогом, биће га у његовим и нашим пјесмама, као у Аманету у Брашњенику, Првој или задњој љубави, Завичају… И позваше Малог Радојицу, „Неће смјети искалит лудило/ Кад нас виде скупа обојицу“.
Београд, Мала Госпојина 2020.
Војкан Т. Бојовић
Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону
