Из прошлости Пљеваља
ПЉЕВАЉСКЕ УЛИЦЕ, СОКАЦИ, МАХАЛЕ… (6)
Пише: Војкан Т. Бојовић
РАСКРСНИЦА – Голубиња/Авалска улица (једна од 6 које чине Раскрсницу)
И трећа улица, по мом редоследу, која чини „шестокраку звезду“ Раскрснице, је она која директно од раскршћа иде право на брдо Голубињу, па је тако и до данас задржала то име, још од 1912. Авалска. Колико башти и воћњака у голубињском сокаку, који ме увијек подсјећа на зимске дане и клизање, лигурама, бобом, санкама, све преко Раскрснице, Тршове улице, па до Чаршије…
Дјеца шездесетих је памте по најбољој градској „клизи“, која је ишла од Милинковића куће па све преко Раскрснице Тршовом до Чаршије. Вјештији су са бобовима и лигурама скретали десно, па Гријичића сокаком све до Требовине… Можда би јој само могла парирати она „клиза“ коју описује у „Свитању“ Милка Бајић Подерегин, „…а коју су после дечије туче заједно правили од Црнчевића куће, па низ Брдо и Моћевац све до Милетбашче. Челиком потковане а прапорцима украшене лигуре звониле би и летеле као светлица…“.
Некадашњи сокак, Авалска улица, почињао је Живковића кућама са лијеве и десне стране, па Лисичића, Деспотовића, Безаревића, Ананија Бајића… и завршавао се кућом Милинковића са лијеве стране а Живковића са десне. Ти Живковићи су они „Жарковићи“ из Милкиног романа „Свитање“, а „Којићи“ су њени Бајићи!
Углавном све сам их, у неком мом времену до 2010 познавао, Мишове Живковиће: Микицу, Миру, моју школску другарицу Љиљу, Дару… и Деспотовиће: Љиљу, Зорана, Горана, па тек моје кумове Безаревиће Миленка, Тома, Вука, Њању, па и трећу генерацију њихову дјецу… И Миша Радовића: Жакило, Јасна, Гага, Дарко… Тешко је сјетити се свих и свега… Новији и бољи хроничари, записаће и више…
Милорад Мишо Јокнић, човјек универзалног знања, пишући о грађевинској баштини Пљеваља и „нескладу старог и новог“ даје приказ кућа тог времена, са дрвеним аркадама, које имају карактеристике манастирских конака. Многе од тих градских кућа су комбинација моравског и оријенталног стила градње. Куће трговачке породице Анта Живковића промјениле су власнике а и изгледом, тек мало подсјећају на давна времена.
Ипак, бар за мене, нека ми опрости „Авала“, ова улица је за мене била и остала браће Безаревић, Михајлових Микових и Славкиних синова: Миленка (1932 – 2020), Томислава Тома (1936 – 2006), и Вукашина Вука (1940 – 1987) који су читав свој животни и радни вијек провели у родном граду, дубоко урезавши своје умјеће у просветном, привредном, кутурном, спортском животу и тако га одржавали на некадашњим висинама „Малог Цариграда“.
Професор Миленко Безаревић нас је скоро напустио. Тим поводом један његов ученик ми рече: Знаш, има људи који не би требали умирати, они би требали остајати као светионици и браниоци на свим животним путевима и тако чинили генерацијама боравак на планети Земљи подношљивијим и богоугоднијим! Омиљени професор, правичан а није строг, увијек спреман да помогне и посавјетује. Фудбалски заљубљеник, творац и реализатор идеје школског фудбала. Радан на свим мјестима гдје се нашао, па је са ђацима направио ОУР Ђачке задруге, која је пословала као Комбинат!
Миленко је ипак највише волио ово Танасијево здање, и у њему видио да се ту ствара све оно што долази да ради и гради боље од претходног и да га ту треба све то обучити, подржати, охрабрити, да одавде изађе спреман и за највеће летове и изазове живота…
Они који се једнога дана буду дохватили рада на хроници грађевинарства Пљеваља и његовим инфраструктурним радовима, писаће великим словима име Томислава Безаревића.
До последњег даха радио је да се после неколико деценија заврши 2001. градња Спортске дворане „Ада“.
Велики Иво Андрић записао је „највећи севап је саградити чесму, а онда ћуприју…„. Очито да је Томо то знао и прихватио. Можда и доста „рођених“ Пљевљака, а и оних мало старијих, емотивно везани за некадашњу „фонтаницу“ на Тргу „13. Јул“, а мало зна да је њу осмислио и са Тодором М. Бојовићем урадио Томислав Томо Безаревић.
Човјек визионарске духовитости, али и не само тога, Вукашин Вуко Безаревић, подсјетио је, поводом смрти легендарног проф. Миливоја Кандића, на „…суморно размишљање о нашим школама које брзо заборављају своје истакнуте педагоге послије престанка њиховог активног рада,па нове генерације у том погледу, имају утисак о школи као „пролазној сцени “ на којој постоје само затечени, они који су се нашли “ у улози“…
Шта би се овоме и после 40 година могло додати?
Ипак, можда на тој „сцени“ неки остају, својим радом, умијећем, духом и визионарством, и треба их само препознати…
Вукови Дани хумора и сатире, који се одржавају сваке године у Пљевљима, подсећају на оно што нам је Вуко на духовит начин говорио, и што нам се догађа и данас, у завичају, а и шире.
Kуће Безаревића у Авалској улици „једне просте пљеваљске зиме“!
Београд октобар 2020.
У тексту коришћени подаци и фотографије Миша Јокнића. Хвала му.
