Тодо Машић остао на вјечној стражи на Бобову
106 ГОДИНА ОД БИТКЕ БОБОВАЦА СА АУСТРОУГАРИМА НА ЧЕЛЕБИЋИМА
У августу се навршило 106 година од битке коју су на Челебићима водили Бобовци са Аустроугарском војском 1914. године и у којој је погинуо Тодо Машић из Чајнича. Прецизније, битку са Аустроугарском војском је водио Љубишњански одред, који је био састављен, према истраживњу Миленка Ћировића Љутичког, од батаљона Премћанског, Бобовско-ограђеничког, Прошћенско-баричког и Пољског. Одред је поред пушака располагао са два митраљеза и три топа. У народу је ипак остало упамћено да су битку са Аустроугарима водили Бобовци, вјероватно због тога што је Бобовски батаљон, кога су чиниле пет чета – Подгорска, Хоћевинска, Мељачка, Јеловачка и Ограђеничка, био у првом нападном ешалону.
Према казивању бројних свједока један аустроугарски извиђачки авион је 6. августа надлетио положаје Бобоваца, који су се налазили на подручју Љубишње. Пошто су Бобовци из пушака отворили ватру пилот извиђач је установио да је Војска Краљевине Црне Горе на овом дијелу фронта науружана старим пушкама кремењачама, које су имале мали домет, слабу пробојну моћ а и приликом испаљивања метка много су димиле. Бобовци су дуго памтили да се од пушчане паљбе тог дана изнад Љубишње створио облак од сагорелог барута, па је и аустроугарски пилот могао слободно закључити о каквом се наоружању ради. Такву информацију је пренио и својој команди, која је процјенила да ће на овом дјелу фронта моћи ангажовати мање снаге јер је војска с друге стране, на планини Љубишњи, науружана застарјелим стрељачким оружјем.
Међутим, у вечерњим сатима истог дана, Бобовцима су стигле руске пушке, такозване „московке“, које су имале добар домет а причало се да је зрно из „московке“ могло пробити букву и иза букве убити непријатељског војника. Те вечери само је један војник остао са својом старом кремењачом, односно, само за њега није стигла „московка“.
Наредног дана, 7. августа, дошло је до битке. У судару Бобоваца и аустроугарских војника Бобовци су озбиљно угрозили Аустроугаре и успјешно, уз једног погинулог војника, оног који је једини задржао пушку кремењачу, заузели Челебиће. Била је то прва побједа Љубишњанског одреда, односно Бобоваца.
А када је ријеч о погинулом војнику са пушком кремењачом, запамћена је прича да је тог војника погодила Аустроугарска граната из брдског топа, јер су га Аустроугари нишанили мислећи да са друге стране пуца неки мањи топ а не пушка. Пушка кремењача, која је при испаљивању метка много димила, остављала је утисак дејства неког мањег артиљеријског оруђа.
Бобовци су, захваљујујући Неђељку Божовићу, сину чувеног првака Ђурице Божовића, сачували успомену на погинулог саборца Тода Машића из Чајнича. Неђељко је погинулог Машића сахранио на свом имању и подигао му споменик. На споменику је уклесао да је погинуо 1914. године борећи се „за слободу српске отаџбине“.
О Тоду Машићу се данас мало зна. Бобовци, на основу казивања старијих, тврде да је он радио код бобовских домаћина и да га је ту и рат затекао. Међутим, тврде и да он није био класични најамни радник већ да се бавио неким мајсторским послом. Као такав придружио се Бобовцима и кренуо са њима у битку у којој је погинуо. Команда тадашње Војске Краљевине Црне Горе очигледно није знала за боравак Машића у Бобову, па приликом слања руских пушака Машићу није послала ново оружје за њега.
Породица Машић иначе води поријекло из чајничког села Трпиње, а временом су се и Машићи, као и многе друге породице, раселили по читавом националном српском простору.
Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону
