Саопштење за јавност Покрета за Пљевља
ПОМРАЧЕЊЕ УМА
Давно је речено „ко предуго ведри и облачи, на крају му се ум помрачи“. Само тако се може објаснити, дакле помрачењем ума, наступ Мила Ђукановића на ванредном конгресу ДПС-а. Без имало стида и срама изговорио је најбезобразнију оптужбу на рачун српског народа и Српске православне цркве ( СПЦ): „Наводно, Срби у региону су угрожени па им треба заштита Србије. Којом та држава, уствари, угрожава суверенитет својих сусједа. Овог пута на политички терен у Црној Гори брутално је уведена и СПЦ. Као доказано најопакији инструмент великосрпског национализма, подстрекач, јатак и адвокат најмонструознијег геноцида у Европи новог доба“.
Као типичан конвертит и бивши Србин заборавио је Јасеновац и Независну државу Хрватску, у чијим логорима је на свиреп начин уморено скоро 75 000 дјеце. Заборавио је „Олују“ и прогон 250 000 Срба из Хрватске, односно Републике Српске Крајине. Није чудо што као Дукљанин није знао да тумачи земаљке прилике у Црној Гори, него је пренебрегао и упозорења,која су стизала са, њему тако омиљеног Запада. Квалификација Милове власти као „хибридног режима“ како је означио Фридом Хаус и Црне Горе „заробљеном државом“ , како је окарактерисана од стране Европске комисије, били би довољна опомена сваком здраво разумномполитичару, да мијења своју политику.
Умјесто тога Ђукановић је на претходном Конгресу ДПС-а одлучио да прави партијску цркву, и тако је ударио на Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Његоша и Марка Миљанова. А онај ко удари на јеванђелисте Црне Горе не може се надати ничему добром.А његов предсједник Владе Душко Марковић, човјек, чијусу политичку каријеру омеђили један радијатор, који је понио из Мојковца, и једна жичара намијењена Жабљаку, коју је планирао да носи у Мојковац, изједначи равноапостолног светитеља Саву и светосавље са нацистичком идеологијом. Као резултат тог напада на цркву десиле су се литије, које су и буквално представљале борбу за опстанак православног народа у Црној Гори. Прича је завршена онако како се једино могла и завршити побједом вјерујућег народа.
И умјесто да извуче поуке из доживљеног пораза, да истински реформише партију и нађе наследника коме ће савјетовати да мири Црну Гору, да не шири омразе, одлучио се да настави свој пут без повратка. Предстојећи избори у Никшићу најбоље ће му показати да је на кривом путу. А нама остаје, да у ове благе дане око Савина дана, још једном призовемо светитеља: „Да живимо сви и слози, Свети Саво ти помози“.
