У „Кастело Монтенегро“ сачувана имовина, „Оптел Вектра“ демолирана
У БОЉЕМ СТАЊУ ФАБРИКЕ КОЈЕ НИЈЕСУ ПРИВАТИЗОВАНЕ
Да су у бољем стању фабрике које су остале у већинском државном власништву него фабрике које су приватизоване, може се видјети и на примјерима фабрике текстилне индустрије „Кастело Монтенегро“ и некадашње Војне фабрике, односно данашњег предузећа „Оптел Вектре“. Током последњих тридесет година у Пљевљима је пропала текстилна индустрија, која је запошљавала око 600 радника. Истовремено је пропала и намјенска индустрија а некадашња Војна фабрика је продата за 2,1 милион еура компанији „Вектра“. Продаја је извршена из стечаја 2008. године.
Оптел Вектра…
У фабрици текстила „Кастело Монтенегро“ нема производње, као што је нема ни у „Оптел Вектри“. И у једној и у другој фабрици су радници остали без посла. Међутим, разлика је у томе што је фабрика „Кастело Монтенегро“ сачувана од пропадања и уништења и притом је у власништву Државе. У овој фабрици постоји могућност да се производња обнови и у самој управи се надају да ће се то десити, свакако уз проналазак стратешког партнера. У производним халама „Оптел Вектре“ ситуација је у потпуности другачија, јер тамо нема машина, опреме, а и саме инсталације су уништене. Хале у којима су произвођени и ремантовани радари су демолиране. У овом случају свака прича о електронској индустрији је угашена.
Шаранчић
- Не може се говорити ни о једном ни о другом случају као успјешним примјерима. У случају текстилне индустрије 600 радника је остављено без посла. У случају Војне фабрике без посла је остало 200 радника. То су велике људске патње. Наравно, између ова два случаја, као и између случајева других пљеваљских предузећа постоји разлика, каже одборник Покрета за Пљевља Данко Шаранчић и упозорава да су тадашње власти и у једном и у другом случају обећавали благостање.
Од некадашњих радника предузећа „Тара“ дознали смо да су они остали без посла, да им није исплаћено најмање по десет зарађених плата, као и да су кући послати без икаквих отпремнина. Извршни директор фабрике „Кастело Монтенегро“, која је наследник „Таре“, Душко Миловић не губи наду да ће ова фабрика наставити са радом, а посебно као позитиван примјер наводи чињеницу да фабрика нема дугова и да је имовина исте очувана.
Погон Чарапаре….
- Осамдесетих година текстилна индустрија се дијели у предузећа „Тара“ и „Слога“. Са увођењем санкција 1991. године обје те фирме одлазе у стечај. У конфекцији „Тара“ стечај траје до 2001. године. Те године „Тара“ је пререгистрована у акционарско друштво. Наредне године „Тара“ мијења име у „Кастело Монтенегро“, казао је Миловић уз појашњење да је у првој деценији овог вијека фабрика, уз помоћ тадашње Владе, покренула процес производње чарапа. Међутим, услед недостатка тржишта, фабрика послије шест година рада прекида производњу. У наредном периоду машине у фабрици су конзервиране, а дио простора фабрике се издаје на коришћење Управи царина и Граничној полицији Црне Горе, одакле се обезбјеђују средства за одржавање фабрике.
- Сада је у овој фирми запослено девет лица. Најбоље решење је за Друштво проналазак стратешког партнера, каже Миловић и додаје да је 2017. године једна њемачка компанија показала интересовање, али да није дошло до продаје фабрике и покретања производње.
Он појашњава да је 87 одсто акција у власништву Државе, као и да је недавно једна турска компанија показала интересовање за куповину фабрике.
- Ово предузеће није кредитно задужено и имовина се не налази ни под каквим оптерећењима. У последњих 15 година против ове фирме није вођен никакав судски поступак, а ни запослени нијесу исказивали никакво незадовољство, казао је Миловић.
У покушају да дознамо да ли у пљеваљској општини има предузећа која се баве производњом текстила или која се баве пословима везаним за електронику, јер су Пљевља некада била град са јаком текстилном индустријом али и са електронском, дознали смо да постоје само три кројачке радње. Када је у питању електроника у граду на Брезници тренутно не постоји званично регистрован ни један сервис а о производњи не треба ни размишљати.
- Тренутно постоје три регистроване кројачке радње са четири запослена радника, речено нам је у пљеваљској локалној управи.
Шаранчићу није јасно због чега ни преставници Државе, у бројним случајевима, као ни представници приватног капитала, нијесу заштитили имовину од пропадања. Због тога он доживљава очување фабрике текстила, као један од позитивних случајева.
- Нијесу само пропали привредни објекти. Пропали су бројни државни објекти, као што је објекат Дома војске, војни објекти у касарнама и слично. Ту је било довољно ангажовати раднике на обезбјеђењу али то није нико урадио, закључио је Шаранчић.
