ХАЏИЈЕ И ХАЏИЛУЦИ У НАРОДНИМ ТРАДИЦИЈАМА
Пише: Др Хаџи Милош Гачевић
Некада у вријеме побожности када су људи чували страх Божији у срцима и добро творили, хаџија је био човјек веома поштован и уважаван. Стојећи испред имена човјека ријеч ХАЏИ би некако стражила над личношћу и чувала је од искушења, како споља, тако и од оних који су долазили изнутра.
Коријен ове ријечи је у грчкој ријечи agios, што значи свет, али не означава светитеља, већ човјека који је благословом Божијим, отишао на поклоњење највећој светињи хришћанства – Гробу Христовом. Да би добио титулу ХАЏИ мора се обићи тачно одређен број светиња, испунити седмодневни пост, причестити се у Јерусалиму, а касније добити и грамату, као повељу о потврди поклоњења. Свако ко посјети Јерусалим и поклони се светим мјестима добија титулу хаџи, тако да може додати хаџи испред свог имена, његови потомци испред свог презимена. Најстарије царство – Византија је имала своје ходочаснике, претежно Грке, које су били хаџи након одласка у Свету Земљу. А како је све почело видјећемо у наставку…
Арапска ријеч хаџ преузета је из хебрејског. Хаџ је на хебрејском ходочаснички празник.У јеврејској Тори поменута су три таква празника: Песах, Сукот, Шавуот. Сама именица хаџ изведена је од глагола лахуг, што значи опкруживати и опходити и повезује се како са опкруживањем Храма тако и Олтара, што је један од фокуса сваког хаџа. Муслимани су након преузимања јеврејске институције хаџа (ходочашћа и опхода светог мјеста у вријеме празника Курбан бајрама, додали други спрат, па би особа која би се вратила са хаџа добијала титулу хаџија/хаџиница. Видјели то у османском царству Јевреји и православци па им се допало, те су и они увели да се особа која је посјетила света мјеста у Земљи Израела части титулом хаџија, хаџијка, хаџиница. Е сада, на примјер када код муслимана додају титула уз властито име, или уз другу вјерску титулу, на примјер хаџи-хафиз, и касније потомци хаџи-хафиз бега постану Хаџихафизбеговићи.
Код сарајевских Срба прва особа из породице која оде на хаџилук у Јерусалим, Витлејем, на ријеку Јордан у току празника додаје титулу уз име, на примјер, Хаџи-Ристо. Када иста особа оде на хаџилук други пут тад додаје титулу и уз презиме на примјер Хаџи-Ристо Хаџи Јефтановић. Али, ако је Хаџи-Ристо био само једном на хаџилуку, па послије његов син, рецимо Сретен, и сам оде на хаџилук он има право да се одмах пише Хаџи-Сретен Хаџи Јефтановић. Прве помене хаџилука код Јевреја можемо наћи у књизи Постања, од самог ходочашћа Аврамовог ка земљи обећаној. Подвиг ходочашћа се спомиње и у Старом завјету: то су дани када су Јевреји ишли на поклоњење у Јерусалимски храм. Они су изнајмљивали читаве бродове, како би стигли на прославу Пасхе у Јерусалим. Јевреји су одувијек практиковали циљ ходочашћа, па чак и док су били у дијаспорама удаљени од своје матице. За празник Пасхе знало је да буде присутно и до пола милиона ходочасника из различитих дијелова свијета, они су и даље практиковали да долазе једном годишње у Јерусалим, па чак и у ситуацијама када је император Хадријан потпуно разорио Јерусалим и преименовао га у Елија Капитолину. Само једног дана у години, на дан када су запалили Навуходоносоров први а Римљани други храм, дозвољено им је било да за новац издалека погледају на свој родни град.
Код муслимана хаџ је по шеријатским прописима једна од пет темељних исламских дужности. Сваки муслиман који је пунољетан, паметан, имућан и здрав дужан је да једном у животу ходочасти Ка’бу у Мекки, борави на Арефату, обиђе Сафу и Мерву и обави друге дужности које су везане за овај ибадет. Заиста, многи су примјери оних који су искусили доживљај на хаџилуку. Крећући се према свом циљу који је био удаљен и по хиљаду километара, човјек се излагао потпуним лишавањима и опасностима на путу. Напуштајући пређашњи живот, породицу, родно мјесто, земљу – духовни странац као да је умирао за ближње и ступао на пут који води ка самом Богу.
Ходочашће је у стара времена несумњиво било подвиг вјере – човјек је одлазио на пут пошто је већ повјеровао, али му је предстојало да изнесе своју вјеру кроз напуштање свега и да је очисти страдањем и трпљењем. Велики број људи је доживио на том мјесту једно унутрашње преображење. Људи који су били пушачи или алкохоличари остављали су за собом тај свој порок. Свето мјесто их је преобликовало, усавршило и тежили су да буду бољи. Јер, то је и сврха ходочашћа. Веома је важно запазити да у данашњем времену све више омладине тежи да испуни и осјети овај духовни позив. У нашем граду – Пљевљима, постоји велики број хаџија који су својим трудом и жељом посјетили најзначајнија света мјеста, а жеља код људи дс буду хаџије расте из дана у дан.
Мој поглед и искуство хаџа које сам доживио у Јерусалиму могу да искажем само кроз ријечи чувеног писца Дезрелија:
- Као да ме је гром ударио. Пред собом сам угледао наизглед божанствени град. У првом плану величанствена џамија подигнута на мјесто Храма, с дивним вртом и нестварним капијама – и мноштвом купола и кула. Не може се замислити ништа замамније, страшније и огољеније од тог предјела. Никада нисам видио ништа тако суштински упечатљиво.
