И би Петровдан
ЦРКВА СВ. ПЕТРА И ПАВЛА У БОЉАНИЋИМА
Пише: Војкан Т. Бојовић
У Летопису пароха бољанићког о. Стевана Т. Петровића, записано је:
- Дана 29. јуна по ст. 12. јула 1928. по новом, на Петровдан, обављено је овде освећење новог подигнутог првог храма, посвећеног Св. Апостолима Петру и Павлу. Освећење је извршио епископ пећки г. Јеротеј. Центар парохије је село Бољанићи, где је до скора било седиште редуцираног среза бољанићког, налази се на 25. км. половини пута Пљевља – Чајниче.
Протопрезвитерат пљеваљски имао је тада девет парохија: Пљеваљска (варошка), парох окружни протојереј Саво Т. Вукојичић; Црљеничка, парох Тодор Вукојичић; Илинобрдска, парох протојереј Слободан Р. Шиљак; Отиловићка, парох протојереј Симо Лисичић; Бобовска, парох Андрија Д. Шиљак; Премћанска, парох Радован Нововић; Косаничка, парох Божидар З. Ћосовић; Дубочићка, парох Милорад Д. Крезовић и Бољанићка, са селима Буковица, Ковач, Бољанићи, Рађевићи, Војтина, Поблаће, Крће и Которац, парох Стеван Т. Петровић. До изградње храма Св. Петра и Павла 1928. у Бољанићима сједиште пароха био је храм Успенија Богоматере у Стречању, обновљен 1924. године.
Године 1932. формирана је парохија Стречањска. Парох је био Ратомир М. Јанковић (1915 – 1941), трагично страдао од италијанских фашиста у Пљевљима.
Свештеници пљеваљских парохија пред рат 1940, сједе с лијева Божидар З. Ћосовић – парох косанички, Слободан Р. Шиљак – окружни протојереј и парох пљеваљски и Милорад Д. Крезовић – парох дубочићки; стоје Милорад С. Вукојичић – парох илинобрдски, Павле М. Џаковић – парох хоћевински, Драгољуб Д. Шиљак – парох отиловићки и пљеваљски, Душан Н. Пријовић – парох бучевски и Саво Ј. Шиљак – парох бољанићки. Недостају, на овом снимку Сава Ј. Милића Андрија Д. Шиљак – парох бобовски и Ратомир М. Јанковић – парох стречањски.
Црква Св. Петра и Павла у Бољанићима грађена је у вријеме велике свјетске економске кризе 1927 – 1933, баш као и црква Св. Петке у Пљевљима, подигнута 1927. искључиво добровољним прилозима православног народа, што и биљежи Летопис пароха о. Стевана Т. Петровића.
Једна страница Летописа пароха бољаничког о. Стевана Т. Петровића, која говори о градњи храма.
У свом тексту у Гласнику Српске православне патријашије бр. 16/1928, поводом освећења цркве у Бољанићима, парох о. Стеван наводи:
- За ово богоугодно дело нарочите заслуге имају одборници: учитељ г. Рајко Дебељевић, општ.деловођа Михаило Радичевић, Јован Р. Боровић, Гавро Дујовић, Бајо Пивљанин, Млађен Боровић, Милан и Митар Спајићи, Мико Митровић, Богдан и Дико Цупара, Марко Јелић, Мирко Вранеш, Тодо Живковић, Јефто Цвијовић, Никола Тошић, Миле Цвијовић, Михаило Стјепановић, Гавро Лаковић, Ђерасим Аранитовић, Дико Чоловић, Вук Газдић и Никола Дромњак. Важно је напоменути да су нас наша браћа из Америке помогла својим прилозима, прапраћена дирљивим писмима и то: Српски савез „Слобода“, Михаило Дебељевић, Раде и Саво Безаревић, Јован Јањић, Душан Милојевић, Пеко Јововић и др.
Стеван Т. Петровић ( 1894 – 1944) је завршио Учитељско-богословску школу у Призрену 1922. рукоположен исте године у Сарајеву и постављен за пароха бољанићког, умјесто преминулог Игњатија Шиљка. Како парохија није имала ниједан вјерски објекат, чак ни црквиште, приступио је подизању разрушене цркве Успенија пресвете Богородице у Стречању 1924. године. Ангажовао је познате мајсторе, Максима Т. Бојовића са синовима Тодором и Озреном .
Цркву у Стречању, која датира још из доба Немањића, разрушио је турски освајач до темеља. Ко зна колико вјекова је била тако запуштена, па је из ње и око ње израсло разно дрвеће и једна велика храстова грана. О тој обнови, причао је Тодор (1900 – 1987) новинару, публицисти, писцу Бошку Пушоњићу, који је тај разговор преточио у текст „Кровови Тоша Бојовића“ (Политика, 27.10.1977).
- Нико од радника, које смо довели за рад, није хтио да сијече храстово дрво у вјеровању да ће, ако то ураде, убрзо умријети. Није помогло никакво убјеђивање да ако су за цркву не треба да су за празновјерје, па смо тај посао обавили сами. И отац је пожиео још 21 годину, а ево и мој брат и ја смо још Богу хвала живи!
Ангажовањем о. Стевана Петровића обновиће се 1937. године и црквиште у селу Крће. Набављено је и звоно из Новог Сда из познате ливнице инг. Предрага Јовановића, тешко 14,5 кг. Звоно је плаћено из средстава самог црквишта и ситних прилога у народу. Звону је кумовао младић приложник Јагош (Миланков) Бељкаш. Звоно је уз присуство великог броја вјерника освештао парох о. Стеван Т. Петровић. 24.11.1937. године.
Године 1938. о. Стеван Петровић, одлази на нову дужност у Сарајево за секретара Дабро-босанске епархије. Тим поводом, записаће у Летопису цркве:
- Искрено признајем да ми је жао што остављам дивну, сјајну и узвишену службу парохијанску. Жалим оставити своје драге парохијане, на које се немам нишза пожалити, жалим оставити цркву бољанићку, за коју сам да се подигне и уради дао све своје моћи, те за припомоћ вриједних сарадника, парохијана, чланова Црквеног одбора, иста се подигне на вријеме, свега од пола године дана и освјешта на Петровдан – славу храма 1928. год. а све у славу Божију! Увиек ма гдје био, молићу се свемогућем Богу , за здравље и напредак мојих досадашњих парохијана, као и за напредак драге успомене цркве бољанићске. Свима Вама велика хвала на пажњи коју сте ми као свом пароху указивали до дана даншњег. Хвала свим члановима Управног одбора на искреној сарадњи. Мом наследнику, пароху оцу Саву Шиљку и наследнику предсједништва црквене општине брату Гавру Дујовићу, желим од Бога добро здравље и напредак у свим пословима који се изводе у „СЛАВУ БОЖИЈУ“. Опет наглашавам, да Вас никада нећу заборавити, већ са најљепшим успоменама и жељама, остављам Вас драги моји. 29/16 маја 1938, Стеван Т, Петровић, свештеник, У Бољанићима.
На жалост овај умни, вриједни и одани човјек својој вјери и свештеничкој дужности настрадао је јула 1944. године, када се нашао у колони народа на путу за Нову Варош, коју су наводно „грешком“ бомбардовали „савезнички“ авиони. Сахрањен је крај цркве у Сјеници. Слава му.
Шта се све догађало са црквом у Бољанићима, а и свим другим српским храмовима од Вардара па до Триглава, знају они који су то тешко вријеме доживјели, па и преживјели. Ни тада, баш као и данас ових година 21. Вијека, не зна се, наводно, ко су они који су рушили, палили, фекалисали српске цркве и храмове. Исте богохулне акције задесиле су послије 1945. српске храмове на подручју Пљевља – цква Св. Петке, црква Св. Илије на Илијином брду, црква Св. Петра и Павла у Бољанићима…
Ево како је то у Летопису цркве забележено: Проклети да су. Суди им Боже по дјелима њиховим! 19. 8. 1953. парох бољанићки о. Ратко В. Госпић.
Оних парохијана бољанићких о којима је писао парох Стеван, 1938. није више било. Пријетње и уцјене нису им дозвољавале ни да приђу цркви.
Пројереј о. Ратко В. Госпић, забиљежиће тим поводом у црквеном Летопису за 1953. годину:
- Све што су ранији свештеници и верници урадили у храму и око њега, све је то порушено и упропаштено, а народ осиромашио и према свему што је верско постао безверник или равнодушан, а читав Црквени одбор сачињавају три човека: Угљеша Спајић, Ранко Бошковић и Лука Ђачић. Неки су постали атеисти.
Ех, да је преживео оне бомбе „савезничке“ 1944. на нововарошкој цести, о. Стеван Т. Петровић, утемељивач храма Св. Петра и Павла у Бољанићима, би ли у све ово повјеровао? А на једној од последњих страница Летописа у години проведеној у парохији бољанићкој записао је:
- Вера у народу је велика. Морал на висини, материјално стање се побољшало у народу…
Црква Св. Петра и Павла у Бољанићима. Снимак, мени непознатог аутора. Хвала му на овако доброј фотографији.
Послије 1945. године, страхоте рата и однос нових власти према цркви и вјерницима био је такав да је број вјерника који су долазили у храмове био готово занемарљив, па је тако 5. јануара 1964, пред Божић, митрополит дабро- босански Макарије донио Одлуку о укидању Архијерејског намјесништва пљеваљског које је имало 6. парохија. Парохија Стречањска припојила се Намјесништву Чајниче, парохија Поблаћка намјесништву Вишеград. Остале парохије, припајају се намјесништву пријепољском.
Протојереји стафрофори Милорад Милан Д. Крезовић (1903 – 1984) и Павле М. Џаковић (1906 – 1978) били су у периоду од 1945 – 1953 остатак великог пљеваљског свештенства и чинодејствовали су поред Пљеваља и до храмова у Бољанићима, Илином брду и Дубочици.
Протојерј Ратко В. Госпић (1916 – 1992) завршио је гимназију у Пљевљима, Православну богословију у Сарајеву. Од 1942 – 1945. био је арх. намјесник у Ваљеву, па затим парох у Зворничко-тузланској епархији. За пароха бољанићке и поблаћке парохије постављен је 23.6.1953 ( Е – бр. 257/53) где је у најтежим условим за Цркву часно обављао своју свештеничку дужност. Од 1965 – 1979. био је арх. намјесник пљеваљски. Супруга Милица и дјеца: Марија, Даница, Бранислава, Бижидар. Старији Пљевљаци га памте и као одличног фудбалера, који се истицао брзином, па су га звали и Ратко Тица.
И бар да споменем и остале свештенике који су чинодејствовали у цркви Св. Петра и Павла у Бољанићима до 1997. године, поред већ поменутих и записаних:
- Од 1946 – 1953. год. без сталног пароха, чинодејствовали су најчешће монаси манастира Св. Тројица или свештеници арх. намјесник о. Милан Крезовић и Павле Џаковић;
- Од 1953 – 1964. о. Ратко В. Госпић;
- Од 1965 – више свештеника се мјењало: о. Обрад Тасић – парох поблаћки, о. Новица Јањић – парох чајнички, о. Милутин Андрић – парох дубочићки, о. Драгиша Топаловић парох и арх. намесник пљеваљски, протонамјесник о. Милета Кљајевић…
На Петровдан, љета господњег 2021. године.
- Са захвалношћу на помоћи у писaњу овог текста: Архиву СПЦ Београд, свештеничким породицима и мојим сталним сарадницима – хвала и од Бога здравље.
