У већини пљеваљских села, и поред чињенице да је земљиште некада имало велику вриједност, данас га готово нико не купује. Практично пољопривредно земљиште је без икакве вриједности јер за њега нико није заинтересован. Некада је обрадиво земљиште у тим селима било на цијени. Посебно за становништво из планинских села, као што су Бобово и Мељак, али и за становнике са подручја Дурмитора који су насељавали Буковицу, Потковач и Поблаће. Први талас досељавања у ова села десио се након Првог свјетског рата, а потом педесетих и шездесетих година прошлог вијека.
Након 1920. године у пљеваљску Буковицу са подручја Дурмитора досељавају се породице Дакић, Обрадовић, Ђурђевац, Ђерковић, Дуковић, а забиљежено је и досељавање породица Шкулетић и Марковић са подручја Старе Црне Горе. У подручје Ковача и Потковача доселиле су се породице Караџић, Ненезић, Томчић и Ћеранић. Из пљеваљских планинских села у ова подручја у исто вријеме досељавају се Свркоте, Јеловци, Крвавци, Малиџани и Милетићи. Након Другог свјетског рата досељавају се и друге породице, од којих многе долазе са подручја општине Фоча. Већином су сви досељеници долазили због блаже климе, односно могућности да се у долини Ћехотине и њених притока успјешно узгајају поврће, житарице, али и воће.
Засеоци МЗ Потковач без становника
Предсједник Мјесне заједнице Потковач Василије Дробњак каже да се последња продаја земљишта десила прије пет до шест година и да скорије није чуо да неко тражи да купи земљиште на овом подручју. Дробњак истиче да су на подручју ове МЗ многи засеоци без становника или имају само по једног.
– У засеоцима Прошће и Ивовићи има по један становник. У Плакалама, Доњем Дубцу и Клапусима нема уопште становника – каже Дробњак.
У овој МЗ препричава се прича да је бивши власник имањау селу Прошће Зизан Миражџић, након што је шездесетих година прошлог вијека одселио у Сарајево и тамо школовао дјецу, синовима савјетовао да купцу њиховог имања у Прошћу „подигну мермерни споменик јер их је ослободио сиромаштва“.
Махом сви, по изузетно висиком цијенама, купују земљиште од припадника исламске вјероисповијести који се селе у Босну и Херцеговину.
–Мој отац је приликом куповине једне ливаде, чија је површина један хектар и четрдесет ари, платио износ за који је могао да купи 16 волова. Нажалост, ја ту парцелу данас немам коме да продам и мислим и кад би се неко појавио да би ми било понуђено око хиљаду еура или у вриједности пола вола- каже за предсједник Мјесне заједнице Поблаће Горан Лаковић уз појашњење да су некадашњи власници имања на селу знали да ће обрадиво земљиште изгубити вриједност, односно да ће се становништво селити у градове.
Лаковић нам је потврдио причу која се прича на овом простору, да су поједини бивши власници земљишта и тамошњих имања говорили досељеницима „ви нама земљу плаћате златом, а ви је нећете имати коме продати“.
–Сада је заиста мало оних који земљиште купују и ако га купују, то су мање површине колико да направе викендицу. У тим ситуацијама земљиште се купује тамо гдје постоји могућност прикључења на електро и водоводну мрежу- каже Лаковић.
На простору Мјесне заједнице Буковица постоји читав низ засеока гдје живи по једна породица, али има и мањи број села у којима нема стално насељеног становништва.
–О вриједности земље, када нема продаје и куповине, не може се ни говорити- наводи предсједник ове мјесне заједнице Глигор Топаловић.
