Напад извршен с леђа и преко Буковице
На данашњи дан навршило се 30 година од како су припадници муслиманске војске из правца Горажда и преко територије пљеваљске Буковице напали српска села у чајнчкој општини, извршивши злочин над цивилним становништвом. За почињени злочин нико никада није одговарао, а многи учесници ових дешавања са територије Буковице проглашени су за жртве рата и ратних дешавања.
Те, 1993. године, као и ове године, 14. фебруар био је уторак и нико од мјештана српских села Трпиње, Шапићи и Поникве није очекивао напад са леђа, односно са територије Црне Горе.
Мештани Трпиња, Шапића и Поникава тврде да су тог дана, при повлачењу муслиманских снага према Црној Гори, избројали 570 непријатељских војника, међу којима је било и 38 муслимана из суседних пограничних села у Пљевљима и мањи број са територије општине Прибој. Становници ових села су познали поједине комшије, муслимане, из Буковице, а о учешћу Буковичана, свједочили су и чланови њихових породица који су касније заробљени од припадника Војске Републике Српске. Тадашњом истрагом је утврђено да су муслимански војници из Горажда стигли заобилазним путем преко Садбе, Оглечеве и Ивсара, да су у Црну Гору прешли код Моћевића, даље наставили пуних 12 километара територијом Црне Горе преко Планског, Рибарица, Бунгура и Дебелог брда, одакле су ушли на територију БиХ и општину Чајниче у месту Тихиџељ.
На превару заробљени
О томе како су заробљени, у више наврата, свједочили су Бране и Његош Машић, као и Чедо Поповић.
– У цик зоре, 14. фебруара 1993. године пробудила ме мајка рекавши да је суседно српско село Шапићи у пламену. Без размишљања сам са Чедом Поповићем и Његошом Машићем кренуо тамо, да спасавамо људе, испричао је Бране Машић.
Поповић додаје да су са пута у даљини угледали велику војну колону и да су повјеровали да се ради о припадницима Војске Југославије и полиције Црне Горе.
– Били смо уверени да су то граничари или припадници тадашње Војске Југославије, јер се ради о граничном појасу, десно према Црној Гори и Пљевљима, а лево према Србији и Прибоју, казује Поповић.
– Не слутећи, кренули смо према њима. Тек кад смо стигли близу њих схватили смо да смо преварени, јер су нас дочекали уперених пушака. Одмах смо запазили да су међу бројним војницима у маскирним униформама биле и наше комшије муслимани, из суседних села, одмах преко границе. Разоружали су нас, повезали, малтретирали и спровели у Горажде, у ратни затвор који се налазио у центру града, у згради ЗОИЛ-а, где смо провели дугих пет месеци, након чега смо размењени, прича Његош Машић.
Приликом напада на српска села, цивилно становништво је кренуло да бјежи према Црној Гори, надајући се да ће се тако спасити. Међутим, упали су у засједе муслиманске војске. Истог дана у мјесту Тројан муслимански војници, на свом походу ка Чајничу, на лицу места убили Душанку и Жељка Машића, Божа, Станију и Трифка Дачевића, Мирослава Крнојелца, Душка Катану, Душана Чокорила, Даринку Пјевић, те Вучка и Стева Ковачевића. Поред ових 11 истог дана на овом пограничном дјелу убијени су и Душан и Рајко Пјевић, Вукосав Ристановић, Здравко Вуковић, Милан Вујовић, Ратко Крезовић, Радован Станишић, Алекса Танасковић, Тодор Јањић, Мирко Ласица, Млађен Дракула, Никола Пљеваљчић и Владо Ћуковић.
Међу убијеним цивилима најмлађи је био Жељко Машић, који је те године био седми разред основне школе. Поред великог броја убијених цивила, један број жена и дјеце био рањен.
Истог дана муслимански војници су заробили Брана Машића, Његоша Мшића, Чеда Поповића, Полку Машић и њену шестогодишњу кћерку Ивану. Након пет мјесеци извршена је размијена и заробљени Срби су пуштени на слободу. Полка Машић је ипак услед последица боравка у затвору, касније преминула.
