Ненад Милкић је рођен 1. фебруара 1985. године у Лозници. Дјетињство је провео у Бањи Ковиљачи. Ожењен. Са супругом Драганом живи у Малом Зворнику. Завршио је правни факултет и један је од ријетких правника који стоји на страни правде. Ненад Милкић је аутор седам романа: „Зовем се Дуња“, трилогија „Ми смо бранили Кошаре“, Дистимија, четворокњижје „Погром“, за сада су објављена два романа „Кости“ и „Колона“, док је трећи у припреми, као и двије књиге поезије: „Пурпурне кише“ и „Певај ми мама“. Добитник је низа књижевних признања и за њега највеће награде за роман „Кости“ награђен је Годишњом наградом Удружења књижевника Републике Српске за најбољи роман у 2020. у коме је описани страдање сарајевских Срба. Члан је Удружења књижевника Републике Српске, члан Удружења књижевника Србије, члан МЕНСЕ.
Милкићеву књижевну еволуцију највише прожима и интегрише судбина Отаџбине. Незаклоњена, несигурна, вјечно у процјепу између свјетова, у сталној борби са туђином и злом домаћим. Срж слободе и тог српског, моралног и духовног
подвига налази се у ријечима Ненада Милкића: „Можда за тебе и теби сличне горе нема ништа. Можда. Али за мене има много тога. Света земља и граница исписана крвљу. Кости које су темељи државе. Духови мртве страже који чувају Србију. Све је то на Кошарама. Тамо су част, морал, поштење, младост и храброст једне нације.“
Своју аутентичну каријеру гради на правди, свејдочанством које представља избрушени драгуљ, овјековјечујући страдалну судбину српског народа. Ненад свој прозни иметак аргументовано поткрепљује истином толико јасно и увјерљиво, да нам указује пут до спознања јасеновачке, косовско – метохијске, сарајевске и крајишке голготе. Он не лута, већ развејава злокобне магле које су нам деценијама уназад биле спуштене на некад јасан хоризонт. У свом исказу сабира живо искуство српског народа, реагујући на све врсте лажи, медијске малверзације, пројектовану сатанизацију, безобзирни прогон истине, прецизно их именујући и чистећи од обмана. Сјеме које је никло из пера Ненада Милкића је израз оригиналног прозног стваралаштва које је изњедрило једно вријеме. Оно је оригинално не само по темама које писац бира и које су изазов саме по себи, већ и по чињеници, да иако човјек осуђен на границе времена и простора, он ипак снагом духа успјева да границе превазиђе.
Приповједање Ненада Милкића није упало у замку навијачких жеља, већ је истина безкомпромисна водиља кроз лавиринт људских душа и судбина, таквих да не постоји нико до те мјере маштовит да их измисли или домисли, осим голе истине.
Милкићеви мемоари, настали су у нади, да ће оставити један добар траг из злог времена, да ће се довољан број људи без обзира на нацију или религију, на професију, академске титуле и званичне функције, осјетити ословљеним и мотивисаним да сазнају, а потом и да даље шире историјску истину о великим страдањима, превасходно у служби принципа „никад више“.
