У предвечерје хладног децембарског дана, на празник Преподобног Јоасафа Немањића, 2020-ог љета Господњег, уснуо је у Господу протосинђел Владислав, настојатељ Манастира Свете Тројице код Пљеваља. С анђеоским блаженством на лицу и скрштених руку, запути се те хладне децембарске ноћи топла и кротка душа тројичког монаха у Царство Небеско. Док су свештеници и саслужитељи појали вјечнују памјат, са Цркве зајеца старо тројичко звоно; Бисерком се разлеже његов громки глас и јави Господу да му у наручје стиже вјерни служитељ тројичког Олтара и достојни чувар кивота Светог Саве – протосинђел Владислав.
Од када је 1912. године архимандрит Василије Поповић изненада склопио своје богочежњиве монашке очи, Господ није ниједног тројичког настојатеља удостојио да почива у загрљају свога манастира. Архимандрита Серафима Џарића убише млади комунисти и тек у наше вријеме његове свете мошти бијаху пренесене у тројички кивот. И његовог наследника, јеромонаха Јустина Дамјановића, задеси слична судбина. Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Ни потоњим тројичким игуманима и игуманијама, Макарију Поповићу, Арсенију Поповићу, Катарини Јовановић, Тавити Ђурић и Марини Зекановић, не би суђено да почивају у овој обитељи, већ их Господ упути у неке друге српске манастире на вјечни починак. Божије допуштење би тако да оца Владислава првог, после сто и нешто година, удостоји да вјечно почива покрај тројичке лавре.
Протосинђел Владислав Вељковић рођен је на дан Светог Јована, деспота српског, 23. децембра 1960. године, у Вршцу, од благочестивих и богобојажљивих родитеља Сретена и Софије. Родитељи му на рођењу дадоше име Новица и крстише га у вјери православној. Од раног дјетињства дјечак Новица је васпитаван у православном духу и тако се Христос од самог његовог овоземаљског начала настани у срцу његовом.
Живот Новицу Вељковића касније одводи у Нови Сад, гдје је завршио основну и средњу електротехничку школу. Потом уписује Саобраћајни факултет у истом граду и почиње студирати на групи за друмски саобраћај. Као апсолвент одлази на служење војног рока у Белу Цркву, а онда и у Крагујевац. По одслужењу војне службе дипломирао је на Саобраћајном факултету и краће вријеме радио као инструктор вожње, а потом наредних двадесетак година обавља дужност професора у Саобраћајној школи „Пинки“ у Новом Саду.
Новица Вељковић био је омиљени новосадски професор кога су сви ђаци и колеге поштовали. Био је изузетан педагог, у односу са ученицима благ и одмјерен, па су га они несебично вољели и неизмјерно поштовали. Овом истински посвећеном просветном раднику управа школе сваке године повјерава разредно старјешинство, а у једном моменту би му понуђено и мјесто директора, међутим, он ту почаст одбија и, непрестано загледан у вјечност, све више се посвећује духовном животу и ишчитавању богословске литературе. Годишње одморе проводи у манастирима, посјећује и Манастир Хиландар на Светој Гори који ће истински заробити његово срце. Редовни је поклоник моштију Светог Петра Коришког у Црној Ријеци. Тамо је упознао црнорјечког игумана Николаја коме је прво и повјерио своју жељу за монашким подвигом. Игуман је благословио богоугодну жељу професора Новице. Ипак, одлазак у манастир уследиће нешто касније због болести оца Сретена. Као брижан и пожртвован син, заједно са сестром Снежаном десет година његује болесног оца, непрестано се трудећи да му олакша неизлечиву болест.
Након очеве смрти, у јулу 2006. године, Новица се промисли Божијом запутио милешевском епископу Филарету и од њега затражио благослов да у једном од милешевских манастира започне своје искушеничке дане. Владика благослови његову одлуку и за мјесто монашког подвига одреди му Свету Тројицу Пљеваљску. Тако Новица стиже у Тројицу и ту оста све до своје овоземаљске кончине.
Монашки постриг Новица Вељковић је примио 7. новембра 2007. године, у навечерје Митровдана, из руку милешевског епископа Филарета који му на монашењу даде име Владислав, по светоме српском краљу и милешевском ктитору – Владиславу Немањићу, који од тада постаде његов путовођа и заштитник. Следећег дана, на Митровдан, током Свете Архијерејске Литургије монах Владислав би рукоположен у чин јерођакона. Већ идуће године, на празник Силаска Светог Духа на апостоле, јерођакон Владислав је произведен за јеромонаха.
Будући да се Владислав од самог почетка показа као узоран калуђер, епископ Филарет га 2014. године, на дан манастирске славе, удостоји протосинђелског чина и окити га напрсним крстом да га убудуће има право носити и с њим се поносити пред Богом и људима. Све до 2016. године, за вријеме управе архимандрита Леонида Цолића, Владислав у Светој Тројици обавља дужност манастирског духовника. Редовно исповиједа вјернике, ревносно врши богослужења, и то увијек на црквенословенском језику и по строгим канонским правилима. Његов монашки лик одисаше истинском побожношћу и неизмјерном скромношћу којом је плијенио наклоност свакога ко га је упознао.
У марту 2016. године, одлуком епископа Јоаникија, који у то вријеме администрираше Милешевском епархијом, протосинђел Владислав бива наименован за настојатеља Светотројичке обитељи. Дужност старјешине Манастира отац Владислав истински није желио и није се овој изненадној почасти радовао. На своја испошћена монашка плећа мирно прими тешко и одговорно бреме манастирског старјешине. Ни у једном моменту не поклекну, иако се носио са бројним проблемима и искушењима који су неминовни у сваком великом манастиру какав је несумњиво и Света Тројица.
Будући да се надомак Светотројичког манастира налази град Пљевља, монаси у овом манастиру тешко могу имати онај мир који иште монашки завјет. Протосинђел Владислав је уистину био тип монаха испосника па му близина градске вреве није одговарала, зато од надлежног епископа више пута тражи да га премјести у неки мањи и удаљенији манастир, гдје би се у миру могао Богу молити и Цркви служити. Ипак, Божији промисао би такав да до самог краја остане у Тројици. Његова кротка монашка душа, жељна испосништва, за све то вријеме је тежила Хиландару и Светој Гори и то бијаше његова прва монашка жеља. Више пута тражи дозволу од епископа Филарета, а потом и од Јоаникија, да му макар на кратко одобре посјету светој хиландарској лаври, али му не би суђено да тамо за живота као монах оде. Прича се да су се епископи прибојавали да ће Владислав, ако оде у Хиландар, тамо и остати, јер су знали да његова душа жуди за Светом Гором. Цијенили су да је потребнији Манастиру Светој Тројици и Црној Гори, гдје је свих ових година владао страховит прогон Српске православне цркве. Одлука епископа показала се оправданом. Његово присуство у пљеваљском манастиру значило је много и Цркви и народу. Тројички протосинђел Владислав био је активни учесник сабора и литија које је Црква организовала у одбрани свијих светиња у Пљевљима и Црној Гори.
И управо тада када је борба за одбрану светиња приведена крају и извојевана побједа над безбожничком влашћу, кад је дошло вријеме да сваки калуђер може данути душом, кад се у Светој Тројици могло напокон спокојно тиховати, без страха од прогона, Господ одлучи да тројичког старјешину Владислава призове себи. Он је свој крај предосјећао и прије болести која га је задесила, непрестано се спремајући за скори сусрет са Господом.
Пљевљаци ће светотројичког оца Владислава памтити као кротког христољубивог монаха који је зрачио истинском добротом и човјекољубљем. У његовим молитвама многи су нашли спас и утјеху, па се као духовник прочуо далеко изван Пљеваља и Милешевске епархије. Вјерно је служио тројичком Олтару и био достојни чувар кивота Светога Саве. Био је то ков попут старих тројичана које је Бог даровао овоземаљским незаборавом и вјечним поменом у народу своме.
Протосинђел Владислав је истински волио Господа и сваким својим кораком, дјелом и ријечју вјерно свједочио љубав Његову. Оставио је све љепоте овоземаљске у којима је могао да ужива у Новом Саду. Топлину породичног дома замијени хладним манастирским зидинама, учионицу испуњену ђачким жагором – тишином тројичког Храма, а професорску катедру – Светим Олтаром, чији је врли служитељ био. Часно је носио име светог српског краља Владислава. Био је истински немањићки монах. Промислом Божијим рођен је на дан Светог Јована Бранковића, последњег деспота српског, уснуо на дан Преподобног Јоасафа Немањића, последњег из рода Немањића; а сахрањен на празник Ваведења Пресвете Богородице. Заупокојену литургију и монашко опело служио је милешевски епископ Атанасије уз саслужење протосинђела Зосиме Деспотовића, протонамјесника Саше Јањића и свештенства Архијерејског намјесништва пљеваљског. Бесједећи над одром новопредстављеног слуге Божијег протосинђела Владислава, епископ Атанасије је бројним вјерницима, који су се окупили да на вјечни починак испрате свога игумана, поручио да су монаси попут оца Владислава потребни свакоме мјесту, свакоме селу, свакоме граду, свакоме манастиру и свакоме народу.
Вјечну славу и Царство Небеско нека Господ подари служитељу Тројичког Олтара – протосинђелу Владиславу.
Мр Бојан Струњаш
