На данашњи дан 1915. године Аустругарска војска је окупирала Пљевља. Непријатељство Аустро-Угарске према Црној Гори најављено је прије
почетка Првог свјетског рата. Аустроугарска војска у јачини од једног батаљона 1. фебруара 1914. напала је црногорску караулу на вису Сјенокос изнад Метаљке и убила 1 војника и 1 мјештанина и запалила караулу. По избијању Првог свјетског рата Црногорска санџачка војска је у првим данима сукоба поразила Аустроугарску војску и успјела да заузме Челебиће и Чајниче. Међутим, услиједила је нова непријатељска офанзива па су Пљевља 19. августа 1914. године окупирана.
Падом Пљеваља настала је велика криза на овом дијелу српско-црногорског ратишта. Црну Гору је од пораза спасла побједа српске војске на Церу и у Јадру, послије које се аустроугарска војска из Рашке области повукла у Босну.
У докуменатима је записано да је аустоугарска војска у Пљевљима и Пријепољу била пријатељски дочекана од муслиманских првака и становништва, а њена извиђачка јединица појачана добровољцима из муслиманских редова. О првом уласку аустроугарске војске у Пљевља забиљешке у свом дневнику оставио је аустроугарски војник Славко Калуђерчић, Србин из Босне,под насловом Пљевља 19. августа 1914:
« … Нигдје живе душе у вароши. Цио град је искићен црно-жутим заставама. На сваком и најмањем, ћепенку вије се барјак двоглавог орла. Варош вам се чини као декорисана велика дворана, гдје су зидови, позорница и цио партер просто начичкани обојеним крпама. У чуду се питамо како се за један дан створише, нађоше и извукоше толике црно-жуте заставе?
Сјутрадан већ мало слободнији трговци отварају дућане не би ли ушићарили од нове војске. ».
Аустроугари се нису дуго задржали у Пљевљима и били су присиљени на повлачење. Црногорска санџачка војска је извршила против удар и успјела је да се пробије до Пала и Романије. Крајем 1914. године положаји су ипак утврђени на Дрини, а команда Црногорско-санџачке војске, на челу са сердаром Јанком Вукотићем, је смјештена у Чајничу. Ратна војна болница се налазила у Пљевљима.
У 1915. године борбе су вођене са десне стране Дрине. Пљеваљска бригада бивала је у саставу Дринске одбране, потом Тарског одреда, а поједини њени дјелови у саставу Дурмиторске бригаде. Након нове снажне офанзиве и продора, аустроугарска војска је по други пут ушла у Пљевља 2/15. децембра 1915. године.
Потом су услиједиле борбе на свим положајима са лијеве стране Ћехотине све до Таре. Пљеваљска бригада је и на овим положајима, као и у току цијелог повлачења од Рудог до Пљеваља, имала одбрамбену улогу, посебно у заштити да непријатељ не пређе ријеку Тару на простору од Шћепан Поља до Добриловине. Одсудна битка између црногорске и аустроугарске војске одиграла се код Мојковца 24-25. децембра 1915. године, односно 6. и 7. јануара 1916. године.
Двадесет првог јануара 1916. црногорска војска је капитулирала и престала да постоји. Војници и официри који су се разишли кућама хапшени су и интернирани у аустроугарске логоре у Босни и Херцеговини, Мађарској, Чешкој и Аустрији.
Савременици су забиљежили да је прије уласка аустроугарске војске у Пљевља «настала паника и бежање … све је побјегло осим жена и дјеце»
Мехмед паша Бајровић организовао је одбор и муслимане за дочек окупаторске војске. Убрзо је формирао нову општинску власт са одобрењем окупаторских власти. У манастиру Св. Тројице нијесу смјела звона звонити за вечерњу службу док се није добило одобрење од окупаторских власти.
Вријеме окупације
О тадашњим приликама у Пљевљима књижевница Милка Бајић Подерегин записала је: « … За вријеме окупације Аустријанци су отворили магацине и почели продавати брашно и жито за злато. Када су извукли сво злато и накит, робу су продавали за круне по високим цијенама … Након тога појавила се шпанска грозница која је сатрла цијеле породице. Изгладњели народ, тугујући за затвореницима, почео се бунити и прихватати оружја. Аустријанци су одговорили вјешањем и стријељањем. Крстата касарна је претворена у Војни суд, а велика манастирска зграда до ње преуређена је у затвор у коју су Аустро-Угари доводили затворенике оптужене за издају због тога што им је нађено оружје у кући или на њиви. Махом су затварани људи са села над којима су смртну казну Аустријанци извршавали јавно,усред бијелог дана и уз церемонију… Пред судом би се окупило мноштво народа, Срба, Турака, дјеце… Ако је човјек био осуђен на смрт вјешањем, за њим је ишао џелат циганин, а ако је био осуђен на стријељање умјесто џелата пратила га је чета војника са пушкама… Вјешају са друге стране Богишевца, под швапским гробљем стријељају…»
Слични су описи и представника окупационих власти, који су забиљежили да је заповједник жандармерије у Пљевљима капетан Рајнхарт,који је добро знао српски језик, настојао да униште «све што је српско, али обазриво, тврдокорно и сигурно». Он је крив за све политичке процесе и све интернације. Временом се окупациона власт у Пљевљима подијелила у два табора, посебно од 1917. године, када се ратна срећа полако окретала. На једној страни били су официри Њијемци, Мађари, Хрвати и Јевреји, а на другој толерантнији Словенци, Чеси и Срби из Аустро-Угарске. Тако се, како је забиљежио Франт Росивал, окупацини апарат подијелио на два табора. Први су сатирали невине људе, чија је једина кривица била што су припадали српском роду. Други су настојали да заштите поробљени народ. У спасавању српског живља официри у Пљевљима ослањали су се на: Уроша Милинковића, општинског секретара; игумана Серафима Џарића, проту Саву Вукојичића и окружног љекара Јакова Зарубицу и на поједине муслиманске прваке.
Реквизиција хране и кућних потрепштина је била уведена од првих дана окупације. Од народа је одузимана стока, сточни производи, вуна, пољопривредни производи, посуђе од бакра и месинга, звона са цркава и манастира одношена су и претапана за војне потребе, чиме су вријеђана и најтананија верска и национална осјећања.
Након капитулације (21. јануар 1916) интернирани су војници и официри. Окупатор је одмах настојао да обезглави поробљени народ. Из пљеваљског краја интерниран је један број жена, дјеце и стараца који нијесу били војни припадници. Интернирање је практично вршено све до ослобођења 1918. године. Интернирани су прво одвођени у логоре у Босни и Херцеговини, потом у логоре у Аустрији и Мађарској – Нађмеђер, Болдогасон, Нежидер, Ашах, Карлштајн, Ваутхофен …, укупно у 68 логора.
С друге стране, подстрекивани су и форсирани неспоразуми између муслимана и православних. На овој основи прикупљани су муслимански добровољци тзв. ђумурлије, који су 1916. и 1917. слати на фронт против Русије и на друга ратишта. Један дио развлашћених бивших ага и бегова, фанатизоване и полуписмене улеме, зулумћари и одметници ставили су се у службу окупаторске власти, њене политике и пропаганде. На овој основи одржана је тзв. Сјеничка конференција муслиманских првака, представника свих општина у Рашкој области, укупно 25 представника (Сјеница 13-15. август 1917). Међу учесницима Сјеничке конференције била су и четири Пљевљака: Мехмед-паша Бајровић, предсједник општине, који је предсједавао конференцијом, и делегати – Бидо Абдичевић, Осман-ага Диздар и Теуфик-бег Тахирбеговић, сви имућни и утицајни трговци. Закључак Сјеничке конференције био је да се Санџак прикључи Босни и Херцеговини, тј. Аустро-Угарској монархији која је 1908. године без одобрења великих сила окупирала ове територије. Уколико се не испуне њихове жеље, учесници конференције најавили су да ће основати самостални гуверман за Санџак или се из њега иселити. Паралелно са терором, аустроугарске окупаторске власти у Црној Гори
и Пљевљима отворено су радиле против уједињења Црне Горе и Србије.
Ослобођење
Кад је пробијен Солунски фронт и српска и француска војска стигле до Косова и Метохије, Други југословенски пук упућен је да ослободи Црну Гору и запосједне Скадар. Са око 4.000 војника и официра, састављен од добровољаца, са једном брдском батеријом и 15 коњаника и устаничком трупом Косте Пећанца, назван је «Скадарске трупе». Касније је имао да се придружи и Охридски одред и двије брдске батерије са штабом дивизиона. Скадарским трупама прикључене су и француске јединице: 58. ловачки батаљон, двије батерије и један ескадрон коњице, када су Скадарске трупе преименоване у Јадранске трупе или Црногорска колона, са циљем да им главни правац дејства буде према Подгорици и Котору, да буду у садејству са акцијом устаника у Црној Гори, а да наступање према Скадру буде споредан задатак. Захтјеви савезничке француске команде су прихваћени, након чега се кренуло у ослобођење Црне Горе и спречавање италијанске акције из Боке Которске. По одобрењу српске владе, ослободпоцпма су се прикључили и политичари из Црне Горе, на челу са Светозаром Томићем, шефом Црногорског одбора у Министарству иностраних дјела Краљевине Србије; они суприпремали уједињење Црне Горе са Србијом.
Народ у Црној Гори са одушевљењем је дочекао ослободиоце. О ослобођењу Пљеваља на дан Св. Петке 14/27. октобра 1918, своја запажања прибиљежила је савременица тих догађаја, књижевница Милка Бајић
Подерегин: … Аустријанци су отишли тако изненада, брзо и нечујно као да су побјегли главом без обзира … Свијет је почео припремати дочек за ослободиоце … Српска војска је доспјела до Пљеваља прије сванућа, изненада и смјестила се на Стражицу… Када је свануло вијест о њиховом доласку расчула се по цијелом граду, а народ похита на Стражицу да их поздрави, разви се коло у чаршији, а добош објави да ће званични дочек и прослава бити одржана послије подне пред манастиром Св. Тројице».
Игуман манастира Св. Тројице, Серафим Џарић биљежи и страх код грађана који су били у служби окупатора па су се бојали освете ослободилаца: «Шваба се из Пљеваља повуче без реда и организације … Када су се Швабе повукле у Босну, одмах су се појавили црногорски комити у Пљевљима, прије доласка српске регуларне војске. У Пљевљима је настао страх и ужас, по кућама су почели да уцјењују Турке, траже своје паре. Доктор Јаков Зарубица посредовао је између комита и Турака. Колико је могао бранио је да комите не направе покољ v Пљевљима. Турци су се сагласили, па су комитама дали неколико хиљада круна … Затим је дошла једна српска
војска и поставила ред у Пљевљима. Настало је нормално стање… Слобода се постепено нормално развијала …
Страдали још увјек немају споменик
Према подацима Вукашина Божовића, укупни губици износили су 267 бораца: Пљеваљско-пољски батаљон 16 бораца (Прва Илинобрдска чета 10, Друга Шуманска чета 3, Четврта Крушевачка чета 3 борца, недостају подаци за једну чету); Бобовски батаљон 44 борца (Трећа Подгорска чета 26 погинуло у борбама на простору Пљеваља,1914/15, а 19 умрло у логорима 1817/18; Четврта Јеловачка чета 13 погинуло у борбама и два борца умрла у логорима; Ограђеничка чета 3 борца и из Бобовске чете 3 борца; Премћански батаљон 73 борца (Прва Премћанска чета 13, Друга Косаничка чета 9; Трећа Крупичка чета 14; Чертврта Подборовска 21 и у Петој Котлајићкој 16 бораца, број погинулих и у овом батаљону мањи је од броја умрлих у логору); Бољанићки батаљон према непотпуним подацима изгубио је 77 бораца (погинуло 35, у логорима умрло 42 борца); Каменогорски батаљон 57 бораца (Друга Матарушка чета 29, Прва Љутићка чета 11, Трећа Отиловићка чета 13, Четврта Црљенићка чета 4 борца).
На основу истраживања дијела сачуване војне архивске грађе црногорске војске, Миленко Ћировић је дошао до података да је само Каменогорски батаљон имао погинула и од рана умрла 44 борца, умрлих на робији 18, рањених 26 и од болести лијечених 8 бораца.
Према до сада најпотпунијим подацима до којих је дошао Радован Вујадиновић, кроз Пљеваљску бригаду и друге јединице у ослободилачким ратовима (1912-1918) прошло је 3.326 бораца.
Укупни губици били су 859 бораца (сваки четврти), од којих је погинуло у борбама 488, заробљено и интернирано у логоре 673, умрло у логорима 361, из логора се вратило 319 бораца. Ратни губици били су велики, како војни, тако и цивилни. Много бораца и народа умрло је од глади, изнемоглости, епидемије «шпанске грознице», а да нијесу евидентирани.
Велики број бораца (607) је одликован за храброст, пожртвовање и оданост. Златну медаљу за храброст Милош Обилић добило је њих 109, Сребрну медаљу за храброст Милош Обилић добило је 443 бораца, а Медаљу за верност добило је 55 бораца.
Имена погинулих, умрлих у логорима и од ратне исцрпљености, објављена су у Спомен соби у Српској кући у Пљевљима. Нажалост у Пљевљима не постоји спомен обиљежје страдалим у Првом свјетском рату.
