Поводи
ПЉЕВАЉСКИ ЦРНИ ПОНЕДЈЕЉАК 24. ЈУЛА 1944.
Пише: Војкан Т. Бојовић
Давно је још Црњански говорио да „прошлост људи и жена, као и читавих градова, никада се јасно не зна“.
треба му вјеровати, поготову што је оних који су истину убијали било и јачих и окрутнијих у свом бешчашћу, од оних малобројнијих истонољубаца, захваљујући којима се сачувало бар нешто од оне прошлости у којој су били наши претходници.
О овоме причају и догађаји из 1944. када су из нејасних, непознатих разлога, као и налогодаваца, разарани и уништавани читави градови и људи по Србији и Црној Гори. Пита се онај чича у „Књизи о Милутину“ како то да се „савезничким“ бомбама не „усрећише“ таквим ослобођењем и други дијелови тадашње Југославије?
Америчке летеће тврђаве Б ’92 на снимку вештог аматера, бацају „тампон“ бомбе , чак и на Васкрс!
Ето, у тим несрећним догађакима нашао се и мој родни град.
Дана 24. јула 1944. америчко – енглеска авијација бомбардовала је поред великог броја градова Србије и Црне Горе и Пљевља. Црни понедјељак, како су га звали Пљевљаци, дуго није ни спомињан ни у каквим приликама нити књигама. Пљевљаци су први пут кратки запис о овом догађају имали у „Прилогу у крви“. Касније, деведесетих година прошлог вијека, развила се велика истраживачка мисија о овом догађају и његовом бесмислу, у коме су животе изгубили недужни грађани а матаријална штета и разарања готово цијелих градова, људске жртве, никада није утврђена, нити на било који начин надокнађена.
Пљеваљска Варош, сутрадан послије бомбардовања. Добрило Дошо Р. Драгашевић на фотографији коју је снимио Стево Влајнић.
ПЉЕВАЉСКИ ЦРНИ ПОНЕДЈЕЉАК
Први документ који је овим поводом био доступан је са засједања ЗАВНОХ- а Санџака, одржаног у Н. Пазару 29. 3. 1945. године, гдје су изнешени подаци о бомбардовању на овом простору. У том Извјештају стоји да је на овом подручју погинуло 8.148, лица међу којима велики број дјеце и жена. Укупан број разрушених и спаљених домова је у милешевском срезу, коме су Пљевља припадала, 1.056.
Говорећи за ТВ Пљевља, 3.11.2007. инг. Павле Бато М. Поповић (1915 – 2012) је и о овом догађају испричао:
- Био је понедјељак, пазарни дан у Пљевљима. Наша кућа била је на Вароши, у улици Краља Александра (сада Јакићева, прим, В.Б), код поште. Имала је високо приземље и спрат и била грађена од чврстог материјала. Мајка Милица, родом од Бајића, и сестра Нада ученица, кренуле су у чаршију и само што су крочиле из куће загрмјело је као да се небо срушило. Ту, на кућном прагу, остао сам у Пљевљима тог 23. јула 1944. без мајке Милице, учитељице, ћерке Гавра Бајића, трговца. Имала је 56 година. Настрадала је и моја сестра Надежда Нада, у цвијету младости, 22 године, настрадала је и моја тетка Рада Г. Бајић (1908) и баба Дашка…
Павле Бато Поповић на пљеваљском варошком гробљу гдје је сахрањена његова мајка Милица, сестра Нада, тетка Рада и баба Даша… у кући на Вароши која се налазила на мјесту данашњег хотела „Тара“.
На пљеваљској Вароши рођени, живјели и побијени. Породица инг, Павла Бата М. Поповића на вјечном починку. Срећом, тога дана отац Милорад, председник СПД Братство и са Јованом Ђ. Ђенисијевићем један од првих школованих агронома, био је у Пријепољу. На жалост, неколико година касније је преминуо… Тако је Бато током школовања у Београду био у прихватилишту ратне сирочади… Ипак, дипломирао је на Грађевинском факултету, уз пут свирајући гитару.
Волео је музику, и био одличан познавалц свих њених жанрова. Сасвим слабог вида, долазио је са Бановог Брда у Кнез Михаилову да купи неки тек изашли музички новитет. Један од најтачнијих и најобјективнијих памтиша пљеваљских догађаја до 1945.
Добрило Р. Драгашевић на порушеном крову зграде некадашње пљеваљске пиваре…
- Пљевљаци су сами правили списак и са тугом се сјећали тог дана, невино настрадалих ближњих, комшија и пријатеља, као и порушених кућа, разрушених башти, дворишта…
Догађај је по казивању тадашњих житеља Пљеваља, текао овако: седам авиона дошло је из првца Љубишње, прелетело град, ухватили два круга, а онда са северо-истока од правца Манастира почели бацати бомбе. Прве (ваљда пробне) пале су у поток Скакавац, једна је оштетила излаз тунела за одвод воде из Бисерке, а друга мостић на Брезници код данашњег мотела. Највећи удар „тампон“ бомбама извршен је на пљеваљски дио града – Варош и горњу чаршију. Велики број кућа у том дијелу је нестао, као и оне између данашњих улица Краља Петра и Милоша Тошића.
У „Саги о Бајићима“ поета и прозни писац Мићун А. Шиљак записа:
- Савезничко бомбардовање четрдесет четврте порушило је куће Бајића: Страхиње – Страјина, Уроша, Нина, а Стеванови вевелепни „двори“ у стилу „Бидермајера“ (на слици прим В.Б) које је наследио Аџа Јосиф као најстарији међу браћом, сасвим су разорени. Крепосни Аџа, госпоствен и разборит и то је надживео, као и своју много млађу а трећу по реду супругу Стану, првотну вјереницу Танасија Пејатовића… Каснија сазнања, потврдиће да су ову страхоту, извели авиони типа „LIBERATOR“! Какав цинзам, требало би да значи ОСЛОБОДИЛАЦ.
Прецизан списк погинулих током бомбардовања направио је новинар, професор историје, Божидар Јеловац.
- У току бомбардовања погинуло је 21 цивил. Међу погинулим цивилима нашли су се: Љубица (1885) и Новица (1928) Аџић, Радојка (1908) и Даша (1896) Бајић, Добрила Вуковић(1929), Новица Деспотовић (1907), Аница Грбовић (1912), Богољуб Дробњак (1930), Лепосава Ђуровић (1926), Светислав Живковић (1928) , Јованка Јанковић , Јованка Јовашевић , Пава Кнежевић (1892), Милосава (1890) и Драго Лацмановић (1899), Радмила Раичевић (1924), Дуња Силовић (1901), Стана Тешовић ( 1881), Вера Церовић (1935), Милица (1888) и Надежда (1921) Поповић.
Јеловац даље каже:
- Када су у питању жртве окупатора, четника и комуниста стање је сасвим другачије. У нападу савезничке авијације није погођен ни један окупаторски положај, па Њемци нијесу имали губитака. Притом није погођена ни четничка команда која се налазила у хотелу „Српски Краљ“, који се налазио на мјесту данашњег ресторана „Зеленгора“. У нападу је погођен четнички затвор, који се налазио у подручју изнад данашње „Зеленгоре“ према хотелу „Тара“. Приликом уништења четничког затвора, погинуо је четник Никола Миљић, предратни жандарм, и највјероватније у том моменту чувар у затвору. У самом затвору, као заробљеник и припадник комунистичког покрета страдао је Милорад Шљиванчанин. Он је током четничке априлске офанзиве према Мојковцу заробљен као тешки рањеник. Након опоравка налазио се у затвору. Међу четницима других губитака није било, једино су се поједини четници нашли међу рањеницима.
Велики је број људи из околних села био тог пазарног дана у Пљевљима и није се вратио кући. Разарање је било такво да су њихови коњи, завезани иза хотела „Српски краљ“, касније Зеленгора, остали затрпани. Причало се касније да су им се видели само шиљци од самара! Остаје да се и њих неко сjети и забележи., Невини то заслужују.
Дика Антонијевић, рашчишћава порушену кућу у данашњој улици Милоша Тошића, наспрам куће Пoпчетовића.
А овако је било пре бомбардовања. Дикин син инг. Драган Д. Антонијевић, по сећању, нацртао своју кућу у некадашњој улици Млађена Џаковића, касније Моше Пијаде па Милоша Тошића… наспрам данашње куће старе пљеваљске породице Лазара Ст. Попчетовића, оца Рода Попчетовића.
Павле Бато М. Поповић (1915 – 2012) са Миком Митровићем, сниматељом РТВ Пљевља и аутором овог текста, приликом снимања једне емисије за ТВ Пљевља, у Београду октобра 2007.
Нека паћеници пљеваљског црног понедјељка приме ове редове умјесто свијећа, за покој њихових душа.
Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону
