Говорећи о човјековим страстима и слабостима, у једној од својих бесједа након одслужене Свете литургије, почивши митрополит Амфилохије је упозорио да је властољубље слабост која прати човјека до краја живота. Митрополит је том приликом појаснио да свака слабост и страст са „годинама слаби“ али да „властољубље прати човјека до краја овоземаљског живота“.
Такав закључак се може извући и праћењем политичке ситуације како у Црној Гори, тако и у региону, Европи, али и на нашем пљеваљском простору. Посматрајући дешавања унутар политичких партија и странака последњих деценија, може се лако уочити да готово све политичке организације функционишу на сличан начин, односно да се чланови истих понашају шаблонски без обзира којој политичкој организацији припадали.
Ако пођемо од Демократске партије социјалиста, која је више деценија била на власти, можемо се присјетити како је у тој партији вођена борба ко ће бити први човјек општинског одбора. У једном моменту у овој партији је на челној позицији био Жарко Драгашевић, јер како је тврдила Љубица Беба Џаковић, он је био једини човјек који је могао „објединити све фракције и појединце, који су горели од властољубља, у једну политичку организацију. Потом је Дагашевић „отишао“ а борба за челну позицију је отворена. Када је ДПС изгубио власт на челном мјесту се нашао Драгиша Сокић, човјек коме се у вријеме партијског успона није дозвољавало уопште примицање мјесту предсједника општинског одбора. Губитак власти на државном и локалном нивоу веома је брзо охладило властољубиве. Међутим, многи из ове партије су прескочили у друге политичке организације, како би наставили да се боре за бољу позицију.
Ако погледамо и друге политичке партије, лако ћемо уочити да поједини функционери и поред чињенице да су закорачили у седму и осму деценију живота не посустају у свом дјеловању. Тако је Милојица Тешовић, један од најстаријих одборника у локалном парламенту, најактивнији одборник у Клубу одборника Демократске Црне Горе. Новица Станић, лидер Покрета за Пљевља, је лидер и када је у питању трајање на политичкој сцени. Станић је био активан у вријеме владавине комуниста, односно пљеваљски комунисти су га бирали за делегата на свој последњи 14. конгрес. Касније је из редова комуниста отишао у десничаре, а као што је познато и данас предводи локалну странку и све личи да ће тако још дуго бити.
Ни Станићев политички ученик, Милан Лекић, није кадар да се обрачуна са властољубљем. Лекић је прошле јесени предсједавао сједницама Скупштине Црне Горе јер је у том моменту озбиљно закорачио у седму деценију живота и тренутно је најстарији посланик у Црној Гори. И данас, као и прије десет или више година има политичке планове не хајући на године и чињеницу да је ушао у шездесет пету годину живота.
Пензионерски дани могу се користити за одмор од напорних послова, уколико је напорних послова уопште било. Често се пензионери ангажују на савјетничке позиције. Међутим, када су у питању политичари, тешко неко од њих прихвата пензију. Не прихватају ни савјетничке позиције, јер им исте не омогућавају да управљају и да се њихова ријеч пита. Јован Дучић каже да нема потребе да човјек очајава у свом животу. „У младости је лијеп и пун живота, а у старости има знање“. Нажалост многи ако немају власт не рачунају да живе. Зато је митрополит Амфилохије, велики духовник и добар познавалац живота, донио добар закључак да властољубље, као страст и људска слабост, прати човјека до краја овоземаљског живота.
