Митраљески рафал покосио Зорку Грдинић
Ових дана се навршава осамдесет година од страдања Зорке Грдинић, прилоком првог ваздушног напада од стране такозване савезничке авијације априла 1944. године. Априлским нападом и страдањем Зорке Грдинић покренуто је разарање Пљеваља приликом напада америчких и енглеских авиона.
„Многи цивили су се склањали са улица јер је постојао страх да не дође до напада. Тог дана напад се десио и страдала је моја сестра Зорка“, свједочила је њена сестра Драгица Лучић уз објашњење да су изнад Пљеваља наишла два авиона из којих је отворена митраљеска ватра а неколико хитаца је погодило Зорку.
Напад на Пљевља, која су у том времену била под контролом њемачке окупационе војске и која нису била заштићена противваздушном одбраном, тражeн je од стране југословенских комуниста.
Први захтјев је упуће од стране Јосипа Броза Тита 10. децембра 1943. године, шест дана након што су њемачки окупациони војници из Пљеваља протјерали комунисте. Том приликом бомбардовање Пљеваља тражио је лично Јосип Броз Тито у писму британском генералу и команданту за Средњи исток Хенриу Вилсону.
„У источној Босни неопходно је напасти Рогатицу и Пљевља у Санџаку“.
Комунисти су и након априлског напада тражили нове ударе на Пљевља и друге градове, па је априлски напад био почетак страдања цивилног становништва. Тако се у извјештају од 7. јуна, 5. ударне дивизије, штабу 2. ударног корпусу наводи:„Тражите најхитније да бомбардују Сјеницу, Пријепоље, Пљевља, ако још може данас“. У поменутом извјештају се наводи да њемачке окупационе снаге припремају напредовање према Тари из правца Пљеваља, па би наводно бомбардовање из ваздуха осујетило окупаторске намјере.
На захтјев од 7. јуна стигао је одговор 16. јула са Виса, гдје борави у то вријеме Врховни штаб комунистичког покрета са Јосипом Брозом Титом на челу. У одговору се наводи: „Првог ведрог дана савезни ће бомбардовати Пљевља“.
Док су комунисти упорно тражили од савезника бомбардовање Пљеваља, пљеваљско локално становништво почиње да вјерује, у другој половини јула, да новог напада из ваздугха неће бити. Пљевљаци престају да одлазе од својих кућа у врбаке поред Ћехотине, гдје су се најчешће скривали у случају ваздушне опасности. Живот се полако нормализовао, а онда се десио ужасан ваздушни удар око 10 сати изјутра 24. јула 1944. године. Тог дана је у Пљевљима био пазарни дан и варош је била пуна становништва. Многа дјеца су била сама код кућа, као и старија лица, јер су радно способни пошли у трговину или на одређене послове. Када је уследио ваздушни удар, у коме је учествовало седам савезничких авиона типа „Либератор“, настао је општи пакао у граду. Нападнут је простор гдје је живјело православно српско становништво. Бомбе су падале на простору данашње Тршове, Танасија Пејатовића, Воја Ђенисијевића и улице Велимира Јакића. Притом у потпуности су разорене куће, које су се налазиле на простору данашњег парка испод градске Поште. У тим ударима највише су страдала дјеца која су се налазила код куће, родитељи који су трчали према кући како би спасавали дјецу, као и старија лица која нису могла да дођу до заклона.
У току јулског бомбардовања погинула су 24 становника Пљеваља. Међу погинулим цивилима нашли су се: Љубица (1885) и Новица (1928) Аџић, Радојка (1908) и Даша (1896) Бајић, Добрила Вуковић(1929), Новица Деспотовић (1907), Аница Грбовић (1912), Богољуб Дробњак (1930), Лепосава Ђуровић (1926) , Светислав Живковић (1928) , Јованка Јанковић , Јованка Јовашевић , Пава Кнежевић (1892), Милосава (1890) и Драго Лацмановић (1899), Радмила Раичевић (1924), Дуња Силовић (1901), Стана Тешовић (1881), Вера Церовић (1935) и Милорад Шљиванчанин (1926) , Милица (1888) и Надежда (1921) Поповић, Никола Миљић и Милорад Шљиванчанин.
Поред погинулих цивила у овом нападу се претпоставља да је рањено око 150 цивила, али те податке је веома тешко доказати.
Ово бомбардовање је било једно од највећих разарања Пљеваља. Страдало је око педесет породичних кућа, међу којима су налазиле куће угледних породица Ђенисијевића, Антонијевића, Аџића, кућа ветерана из Првог свјетског рата Јакова Јеловца и многих других.
Након напада, начелник партизанског штаба генерал мајор Раде Хамовић је извјестио Главни штаб комунистичког покрета: „Постигнуто је више погодака. Убијено је 137 Њемаца и четника“
Сам Јосип Броз Тито обавијестио је савезнике: „…уништени су су четнички штаб и четничка команда“.
Током напада није страдао ниједан њемачки војник, јер су окупаторски војници очекивали удар из ваздуха и налазили су се у околним селима.
Априлски напад је био почетак страдања, а јулско бомбардовања крај ваздушних удара на градско пљеваљско подручје.
