Моћевчанка у „Олуји“
ТЕТКА
Пише: Војкан Т. Бојовић
„Маме, рађајте деци сестре!
Сестре постају тетке, а тетке су најлепши,
незаменљиви дар сваком детињству!“
Душко Радовић
Да, тако је то записао и рекао праву, велику истину о теткама, о којима би се још доста тога хуманог, њежног и свега другог, чега је данас све мање, могло написати.
Није овај дан пакла који се догодио 4. августа 1995. само дан када се сјећам моје драге тетке Данице Дане, рођене сестре моје мајке Љубице, и њене зле судбине у вољеној Лици, Српској крајини…
Дјевојачки дани у пљеваљском „Малом Цариграду“. Моћевчанке: Лела Дучић, Анђелка Самарџић и Љубица Љуба М. Потпарић. Сједе: Васиљка Самарџић и Даница Дана М. Потпарић.
Пред Други свјетски рат тетка Дана упознаје Јована Јова Брозовића, који борави са службом у Пљевљима, и удаје се за њега. Одлазе у његов Доњи Лапац, гдје их дочекује рат. У првом налету, првој теткиној „Олуји“, нестаје јој Јово, а тетка одлази у партизанске јединице, са којима битише до краја рата. До ослобођења, врхунца њеног животног сна, записаног у Споменици, орденима за храброст и другима. Ради све до пензионисања, а и после тога као друштвено-социјални радник, на свим пословима за бољи живот сваког грађанина.
И остаје једна од оних тетки које овековјечи и остави за незаборав велики Душко Радовић. Мало је четврт вијека да се забораве сва доброчинства и њежности којима је обасипала дјецу својих сестара Даринке Даре, Љубице Љубе и брата Пера, и дјецу њихове дјеце…
Остала је родна кућа теткина и њене браће и сестара у моћевском „Доњем сокаку“, Улица Манастирска. Само је нови власник у башти направио нову вишеспратну. Одавде је кренула тетка, али га увијек носила у срцу. Долазила је док је ту још било Потпарића и увијек се брижно питала за своје Моћевчане из оба сокака: Обрадовиће, кумове Бајчетиће, Самарџиће, прве комшије Зехба и сина му Гуга Плиске, Злату Мулапашовић и њене сестре Хаџилу и Џузелу, Поповиће чувеног мајстора Арса… Клачаре и Катане, Перунику и Настиће, Мушовиће…
А онда, друга „Олуја“, која ће је на трактору одвести до њенога Јова, до Шапца у чијој је болници у другој бунтовној ноћи престало да куца њено срце, које није никада знало за мржње и олује… Сплетом околности, сазнали смо гдје се налази, јер је у њеној ташни био адресар са нашим именима и телефонима. Сахранили смо је у Београду, на гробљу Орловача.
Овако је теткин комшија Петар, из зграде са некадашње им адресе Теслина 2, Доњи Лапац, записао један од призора пакла „Олује“.
А чекали те на Главици отац, мајка, браћа, малена сетра Драга, ујна …
Тетка, какву споменицу, какав орден, какву захвалност да ти одамо? Сем царства небеског, које би друго мјесто могло бити одмор твојој напаћеној племенитој души? Моћевска часна сиротињо, не да се ситно самљети!
Нека је вјечни спомен и слава мученицима из пакла званог „Олуја“ .
Београд 4.јул 2020.
