Прије осамдесет година, 9. октобра 1944. године, у обрачуну комуниста са припадницима Југословенске војске у Отаџбини страдало је 28 Пљевљака. Међу страдалим, поред 23 припадника четничког покрета, живот је изгубило и 5 цивила.
Након што су четничке снаге у оквиру Прве пљеваљске бригаде ЈВУО, 3. септембра 1944. године, отишле у Херцеговину како би отворили пут западним савезницима да се искрцају на обале Јадранског мора, Друга пљеваљска бригада ЈВУО, под командом Васа Драгаша, била је присиљена да се повуче из Пљеваља.
Поменута формација је почетком октобра 1944. године кренула у повлачење према Чајничу. Кратко је организована линија одбране у подручју Бољанића а све са намјером да се цивилно становништво заштити од комуниста. Такав потез је био неопходан јер се са четничким снагама повлачио и велики број цивила.
О том повлачењу четника и општој бјежанији цивила испред комуниста, Драго Бојовић свједочио: „Код Дајевића хана око цесте за Бољаниће и Чајниче огромна гомила народа. Нијесам видио толико окупљеног народа у Пљевљима за ову протеклу годину дана. Посебно ме зачуди мноштво младих дјевојака и старих људи. Видјех моје некадашње професоре: Кандића, Леовца, Дејана Поповића и Бранка Дебељевића. Затим старог Љуба Церовића са кћерком Ружицом и најмлађим сином, а онда старог Милана Бавчића са кћерком Миланком.“
Док су четници држали положаје на Бољанићима, цивилно становништво је успјело да се пребаци у Чајниче, а потом је настављено повлачење према Горажду. Приликом овог повлачења, први батаљон Друге пљеваљске бригаде повлачи се преко Подковача и Поникава у Чајниче. Други батаљон, према свједочењу Милуна Јеловца, под командом Неђељка Крвавца повукао се преко Буковице, и потом се спустио у село Трпиње. Из Трпиња ова формација се повлачи у Чајниче. У току овог повлачења према Подрињу, од виших официра Првог милешевског корпуса били су командант: Радоман Раилић, Филип Војиновић, Вуко Лацмановић и Момчило Петровић. Раилића и друге официре пратила је Штабна чета корпуса, која је била изузетно добро наоружана формација. Пљеваљским четницима придружио се Вук Калаитовић са мањим снагама Другог милешевског корпуса.
-Када су се цивили повукли из Чајнича и ми смо кренули за њима. Стигли смо тамо и продужили даље према Међеђи, заобилазећи Горажде, гдје су се налазиле јаке усташке и њемачке војне формације, свједочио нам је Милић Јеловац.
Према свједочењу Уроша Шљивића, осмог октобра цивилно становништво и четници су стигли у Међеђу. Одатле су се виши официри са пратњом, дјеловима првог батаљона и цивилима укрцали у воз и кренули у правцу Вишеграда.
У Међеђи су остали Радоман Раилић, Вук Калитовић, Иван Ружић и Неђељко Крвавац са другим батаљоном, јер се нијесу могли смјестити у воз.
Према писању Милете Војновића, воз са четницима и цивилима стигао је касно увече 8. октобра у Вишеград. Вишеград је у том моменту био под четничком контролом. У граду су се ипак налазиле мање снаге босанских четника. Притом, ту је била смјештена и четничка болница. Пристигли цивили и четници смјестили су се на конак у граду, док су мање групе четника биле распоређене на стражи око града.
Војновић свједочи да су у току ноћи комунисти извршили напад на Вишеград, успјевши да разбију малобројну одбрану и да заузму град. Приликом заузимања Вишеграда, комунисти су похватали све цивиле који су дошли из Пљеваља, као и неке војнике и официре. Одмах по хватању официра и војника, вршено је убијање. Тако је поступано и са појединим цивилима.
У граду је ухваћен Вуко Лацмановић (предсједник војног суда) и Момчило Петровић (официр у штабу корпуса) и одмах су убијени.
Од комуниста успјели су из града да побјегну, са својим пратњама, Филип Војиновић и Богољуб Ирић. Они су избјегли у околна брда, гдје су чекали да се комунисти повуку из града. Према свједочењу Милете Војновића борбе у граду су утихнуле око осам сати 9. октобра. Комунисти су у потпуности ставиле Вишеград под своју контролу.
Међутим, комунисти су били свјесни да се у непосредној близини града налазе јаке четничке снаге, па су се спремали да прије подне напусте град. С друге стране, пљеваљски четници који су остали у Међеђи нису знали да су комунисти у току ноћи заузели Вишеград. Они су у пријеподневним сатима из Међеђе кренули возом према Вишеграду.
У воз су се укрцали четници из 2. батаљона, Друге пљеваљске бригаде, пратња Вука Калаитовића и пратња команданта Дурмиторских четника, Ивана Ружића. У воз се није укрцао командант 1. Милешевског корпуса Радоман Раилић, који је са својом Штабном четом пошао пјешице према Вишеграду.
Воз са четницима у Вишеград је стигао, према свједоцима, око девет часова и то у моменту када се комунисти припремају да напусте ову варош.
Према многим ауторима, након завршетка Другог свјетског рата, комунисти су знали за долазак четника и чекали су их у засједи. Међутим, свједоци тих дешавања тврде да комунисти уопште нису очекивали долазак воза.
„Ушли смо у град са пјесмом. Очекивали смо тамо наше и босанске четнике. Видјели смо око пута како сједе и одмарају некакви војници. Видјели смо да су коњи натоварени тешким митраљезима повезани за пругу. Мислили смо да се ради о четницима. Воз је ушао дубоко у варош, а ми смо тек тада схватили да су то партизани а и партизани су схватили да су у возу четници. Настала је општа пометња и борба, гдје се није могло ни пуцати јер се војска измјешала, свједочио нам је Милић Јеловац.
Према казивању Милуна Јеловца Вук Калаитовић је покушао да организује борбу и одбрану али су војници гледали само како да се пробију и да напусте град.
„Калаит је викао и пријетио пиштољем али смо сви били збуњени. И комунисти су били збуњени. Нису могли пуцати на нас када су с друге стран пруге били њихови,“свједочио је Милун Јеловац.
Браћа Вујош и Урош Шљивић су се у једном моменту нашли испред Вука Калаитовића који је ударао пиштољем војнике који су покушавали да бјеже.
„У једном моменту Калаит је ударио пиштољем и мог брата. Ударцем га је раскрвавио,“ свједочио је Вујош.
У општој пометњи погинуло је неколико четника али и комуниста. Четници су успјели да се пробију из град и да се тек у околним селима консолидују. Комунисти су након ових дешавања напустили Вишеград. Потјерали су све заробљене цивиле, које су користили као живи штит. Према свједочењу Душка Милића, који је у то вријеме био дјечак, цивили су потјерани према Пљевљима.
„Ишао сам са мојом бабом Савком и са бабом Видом Милић. Било је изузетно тешко кретање јер су комунисти многе цивиле злостављали. У колони су сазнали да је баба Вида мајка Божа Милића Бјелице и одмах су је по том сазнању извели из колоне и убили, свједочио је Милић уз објашњење да су цивили, који су преживљели, исцрпљени од глади и умора стигли у Пљевља.
Одмах по повлачењу комуниста из града стигао је Радоман Раилић са његовом штабном пратњом. Потом су се изнад града, са брда, вратили избјегли четници.
„Команда мјеста у Вишеграду мобилисала је двоје кола са коњском запрегом, па су догонили мртве до цркве. Ту се копао један гроб два метра ширине и око 70 метара дужине. … У тај велики гроб сахранили смо 85 Срба,“ свједочио је Милета Војновић.
Послије завршене сахране погинулих, Друга пљеваљска бригаде напустила је Вишеград и кренула даље према Рогатици. Вук Калаитовић са својим четницима отишао према Новој Вароши.
За Другу пљеваљску бригаду наступили су прави дани голготе и лутања по Босни. Обилазећи простор од Вишеграда-Рогатице-Романије, Друга Пљеваљска бригада прошла је кроз многе тешкоће, сукобивши се са комунистима и усташама. Милета Војиновић биљежи да су посебно били тешки сукоби са усташама, као и да су се пљеваљски четници спасили захваљујући босанским четницима, који су добро познавали терен и распоред утврђених усташких положаја. Пљеваљски четници су 10. новембра кренули према Пљевљима, јер су четници из Србије ослободили Пљевља.
По повратку у Пљевља, ова формација је престала да постоји, а њено људство је ушло у састав Прве пљеваљске бригаде.
У Вишеграду 9. октобра 1944. године је погинуо велики број цивила и војника ЈВУО са подручја Пљеваља, Прибоја и Пријепоља. Међу тим жртвама нашли су следећи Пљевљаци: Вујадиновић Ђоко, Вујадиновић Ђоков Милан, Головић Миле, Грдинић Милосава Недељко, Грубић Милан, Живковић Војо, Јечменица Милан, Касалица Марка Владислав –Мишо, Клачар Мика Радован, Кљајевић Јелисија Милија, Кљајевић Јована Милош, Кнежевић Микаило, Лацмановић Петра Вуко, Лацмановић Видоја Петар, Леовац Микаила Милоица, Максимовић Васо, Петровић Вука Момчило, Петровић Млађена Мирко, Поповић Дејан, Стојић Тода Милош, Терзић Микаила Слободан, Шаулић Спаса Боре и Шиљак Милојко.
Поред страдања припадника четничког покрета у Вишеграду, као и на путу према Пљевљима комунисти су убили Анку Дурковић, Виду Милић, Лала Пашића, Љуба Србљановића и свештеника Божидара Ћосовића.
Поједини Пљевљаци су доведени живи у Пљевља, да би потом у Пљевљима били стријељани. Тако је Милица Шћепановић у Вишеграду ухапшена и 19. октобра стријељана у Пљевљима на Стражици.
