Oвих дана навршило се осамдесет година од одласка припадника Прве пљеваљске бригаде Југословенске војске у Отаџбини у сукобе у Херцеговини, односно у подручје кањона ријеке Неретве фебруара 1943. године.
Након учешћа у борбама и у уништењу муслиманско-усташких формација, на подручју Бољанића и Буковице, у периоду од 4. до 7. фебруара, пљеваљски четници под командом Јована Јеловца су се концентрисали у подручју Фоче. На том подручју остају до 15. фебруара, када крећу у правцу Коњица.
Током боравка у Фочи, извршене су припреме за одлазак у Херцеговину, односно у нове борбе у кањону ријеке Неретве са комунистима. Према бројним свједоцима извршено је прегруписавање и одмор војника.
О тим данима у Фочи постоје бројна свједочанства. Најсвјежија сјећања су се односила на официрске контроле војника, посебно када су у питању детаљи везани за претрес војника како би се утврдило дали су исти учествовали у пљачкању муслиманског живља током борби у Буковици и на дјелу чајничког и горжданског среза. У тим контролама истакли су се највише начелник штаба Милутин Јеловац, али и многи други официри као што је Мијо Билић, командант петог батаљона, командант 2. батаљона Војин Џогаз, као и комадири чета Милан Дробњак и Иван Јеловац.
„Војска је постројена поред Дрине а начелник штаба Милутин Јеловац наредио је да сви војници испразне своје торбаке. Нажалост било је оних који су понијели неки предмет из муслиманских кућа или храну. Милутин је те војнике шамарао као малу дјецу, пријетио им је стријељањем. Било је то све тешко гледати“, свједочио је Љубо Зечевић војник из најближе пратње Милутина Јеловца.
И други војници су свједочили о официрском инсистирању на дисциплини. Неки од њих су свједочили за командира Потковачке чете Милана Дробњака да је ишамарао једног подофицира пред војницима, јер је исти добацивао кћерки једне српске удовице, чи је муж погинуо од усташа. Војници су тих дана запамтили и Војина Џогаза и Ивана Јеловца да су вршили сталне контроле војника, али ови официри нису примјењивали строжије казне.
Пљеваљски четници након што су превалили пут од око 170 километара од Фоче до Коњица, нашли су се 27. фебруара на обалама ријеке Неретве. Прошли су кроз Коњиц и заузели положај на брду Трешњевица. С друге стране били су комунисти који су се из Босанске Крајине пробили до Херцеговине. О доласку пљеваљских четника у депиши од 26. фебруара Захарије Остојић пише Дражи Михаиловићу:“Сутра стиже и Војиних 900 људи-Пљеваљска бригада Јована Јеловца и још једна црногорска јединица под командом Вуколе Томића.“
У самом распореду унутар такозване Коњичке групе, која 1. марта 1943. године имала 5 295 војника, пљеваљски четници су били распоређени у саставу десне колоне, којом је командовао капетан и командант Првог милешевског корпуса Радоман Раил.
Према званичном извјештају Војислава Лукачевића у колона под командом Радомана Раилића била је најбројнија. Лукачевић наводи: „Левом колоном командује је Здравко Касаловић, а чинили су је 1. и 2. дурмиторска бригада, Фочанска и Коњичка бригада, Миљевински и Заборачки батаљон, са укупно 2 135 бораца. Средњом колоном, састава Бјелопољска, Беранска, Андријевичка и Колашинска бригада, командовао је мајор Андрија Весковић. Имала је хиљаду војника. У десној колони је било 2 160 четника под командом капетана Радомана Раилића, а обухвата је Пљеваљска, Прибојска и 2. сарајевска бригада, као и 230 муслимана четника“.
У борбама које су вођене у подручју кањона ријеке Неретве, пљецваљски четници су имали успјеха. Колона под командом капетана Радомана Раилића је и након комунистичког пробоја преко Неретве, на дјелу положаја које су држали Дурмиторци, успјешно водила борбе. Током тих борби на правцу према Калинивику лијево крило комуниста трпи озбиљне губитке од пљеваљских четника.
О борбама у самом кањону Неретве, у телеграму од 28. фебруара, који је упућен од стране Зарије Остојића, Бају Станишићу наводи се:“Коњичка група, данас јака 4000 људи а сјутра 5000. Лукачевић сјајно води борбу с главним снагама комуниста у непрекидним даноноћним биткама већ десет дана и то без артиљерије и аутоматског оружја“.
Истог дана Остојић даје исцрпан извјештај Дражи, гдје између осталог каже:“Бољшевици претрпљели веома тешке губитке од Војиних“.
Војислав Лукачевић издаје наредбу 7. марта, у којој се наводи:“ Ја ћу лично са летећом бригадом на ове реоне ударати у срце комунистичке немани. Команданти батаљона и бригада имају све своје војнике понети на крилима и помоћи им. Јунаци! Знам да ћете ме следити као и до сада. Очи целог народа у Европи упрте су у нас и нашу борбу. Оправдана је пред Богом, народом и историјом, јер се боримо за слободу и против новог ропства који нам спрема итернационални комунизам. Докажимо да са правом носимо назив Југословенска војска у Отаџбини. Јунаци закон Краља и Отаџбине нам тражи дела и жртве. Живјели Јунаци! С вјером у Бога за Краља и Отаџбину. Дража нас води – величини и слободи!”
Нажалост на Неретви је вођен братоубилачки рат. О дешавањима у кањону ријеке Неретве војник 4. батаљона Прве пљеваљске бригаде ЈВУО Јагош Дробњак каже:“ Једно јутро кренуо је Јовица Мирковић, који је био са нама да дозива синове који су у партизанима. Дозивао је једног по једног именично да види јесу ли са друге стране ријек. Одједанпут са друге стране се јавио неки комуниста и почео да псује Јовицу. Говорио му је да треба да се стиди јер је чак на Неретву дошао да пуца на синове. Јовица се бранио да је он дошао као и сви да се бори за слободу. У том моменту се чуо Милутин Јеловац. Оштро је викнуо:“ Прекините комунист!“ Сви смо мислили да ће Јовица бити кажњен, али четнички официри то нису урадили.“
О овом случају свједочење је оставио и Осифор Павловић:“ Са десне стране Неретве нападају санџачки партизани. Знам браћу Мирковиће, Радоша и Јагоша, из Пљеваља. На левој страни ми, санџачки четници, са очевима браће Мирковић, Јојом и Јовицом. Дозивали смо се и убјеђивали ко на чију страну да пређе, ко гријеши и које у праву. А ледена Неретва хучи испод намргођеног Вележа и не слутећи да доле у кањону ратују синови са очевима или обратно-свеједно.“
Јагош Дробњака о тим данима братоубилаштва и борбе комуниста и четника, претрчавању из једног у други табор и свеукупној несрећи српског народа, наводи и друге примјере.
„Један партизан се изгубио од својих и кренуо преко воде према нама. На обалу су изашли неки наши војници као да су партизани. Нудили су му помоћ да пређе на другу страну у ствари жељели су да га ухвате. Овај партизан се прво нећкао а онда кренуо преко воде. Скинуо униформу да је неби уквасио. Међутим, у неком моменту ипак схвати да су на другој страни четници и крене назад да бјежи. Уследило је пуцање са наше стране. И сада као да гледам Момира Старчевића на тешкој бреди како пуца а овај несрећни партизан чим се домогао обале пао на земљу. Паљба престаде а он скочи да опет бјежи. Опет су са свих страна запуцали а он опет пао као да је погођен.
Тако је радио све док није успио да побјегне у заклон. Тада је успио да се спаси.
Међутим, 1945. године када се рат завршио дошао сам код Момира Старчевића по наговору преосталих четника, а он је тада био први човјек у Пљевљима за милицију. Желио сам да се пријавим за рад у милицији. Све је било испланирано са четницима како би их обавјештавао куда се креће милиција. Момир ме је питао гдје сам провео рат а ја сам нешта признао а нешта сам сакрио. Тражио је од мене да одем кући и донесем пушку из четника. Сјутри дан сам се вратио са старом талијанком. Момир је погледао пушку и кренуо је да виче на мене, говорећи да сам му донио лошу пушку а он лично зна да су четници који су били у пратњи Јована Јеловца имали добро оружје. Потом је кренуо да ме критикује што сам био у четницима, пријетећи ми да није још касно да одговарам. На његове ријечи одговорио сам да и ја знам кад је он био четник. Застао је. Потом је питао одакле га ја знам из четника, а ја сам му одговорио да га се сјећам када је пуцао из митраљеза на оног несрећног партизана. На те моје ријечи је опет вриснуо и истјерао ме из канцеларије. Мој покушај да се убацим у милицију је пропао, али нисам имао ни неке последеци, вјероватно се Старчевић плашио да ћу јавно испричати о томе како је пуцао из митраљеза на тог изгубљеног партизана, свједочио је Дробњак.
