ОМРАЖЕНИ ПЉЕВАЉСКИ МИТРОПОЛИТ МЕЛЕНТИЈЕ

0
996

Из наше прошлости

ОМРАЖЕНИ ПЉЕВАЉСКИ МИТРОПОЛИТ МЕЛЕНТИЈЕ

Пише: Мр Бојан Струњаш

Богата повјесница пљеваљског краја памти бројне занимљиве историјске личности. Један од њих је и митрополит рашко-призренски и пљеваљски Мелентије Грк. Епископ шумадијски Сава Вуковић о њему пише да је, за разлику од већине грчких владика (фанариота), био наклоњен Србима и додаје да је у његово вријеме почела са радом чувена Призренска богословија. Издашно је помагао и рад Београдске богословије. Због својих заслуга према српском народу митрополит Мелентије је  одликован Орденом Светог Саве.  Упркос свему томе, у Пљевљима је иза њега остала нимало лијепа, али изузетно занимљива прича.

Ватреном Србину, митрополиту херцеговачко-захумском Серафиму Перовићу, турске власти 1890. забрањују канонске посјете Пљевљима и Пријепољу. Овај поступак наишао је на велико огорчење српског народа. Стога Пљевљаци преко Бранислава Нушића, српског конзула у Приштини, покушавају издејствовати код цариградског патријарха Антима VII да се ова одлука повуче. Покушај је био безуспјешан. Потом се долази на идеју да се из Херцеговачко-захумске митрополије издвоје Пљевља, Пријепоље, Нова Варош и Сјеница и да се тако формира обновљена Милешевска епархија. Ову одлуку подржао је и пљеваљски Сулејман-паша обећавши да ће се заложити да се новој епархији припоји и Бијело Поље. Сједиште нове епископије би био Манастир Свете Тројице. Усаглашено је и да се за првог милешевског епископа хиротонише тројички архимандрит Христифор Вукојичић. Због тога су Пљевљаци данима убјеђивали свога архимандрита да се прихвати владичанског чина. Све је било узалуд. Христифор је остао при намјери да се не прихвати владичанске части.

Како су већ били пропали сви напори да се оснује Милешевска епископија, цариградски патријарх 21. марта 1894. доноси одлуку да се Пљевља, Пријепоље и Нова Варош припоје Рашко-призренској митрополији на чијем челу је у то вријеме био Мелентије Грк. Народ пљеваљског краја био је огорчен оваквом одлуком, јер је од грчких владика кроз историју проживио много муке и невоље. Примивши одлуку патријарха, стари митрополит Мелентије се убрзо запутио у Пљевља. Знао је да га тамо неће дочекати раширених руку, али се запутио да озваничи своју епископску власт. Народ га је дочекао  хладна срца, али ипак достојанствено, указавши му част каква доликује митрополиту.

За врло кратко вријеме овај хировити и необични митрополит успио је да се замјери пљеваљским Србима, док је са Турцима био у одличним односима

Бог уреди тако да се у вријеме митрополитове посјете Пљевљима изненада упокоји тројички архимандрит Христифор Вукојичић. Народ је искрено жалио свог вољеног архимандрита. Молили су митрополита да му служи опело, међутим, овај то одби уз изговор да је болестан, али истог дана оде у посјету пљеваљском паши. Народном незадовољству није било краја. Због овога и још мноштва других ствари одлучише да Мелентија прогнају из Пљеваља, али од ове намјере брзо одусташе из бојазни од одмазде турске власти под чијом је митрополит био заштитом.

Знајући да га Пљевљаци не воле, Мелентије се трудио да им што више муке и јада зада. Када би му неко од свештеника или народа дошао у посјету, он би га намјерно и по пола сата држао да стоји, не понудивши му ни у једном моменту да сједне.

У то вријеме Пљевљаци су молили митрополита да у чин протојереја унаприједи њиховог омиљеног свештеника – Јована Госпића. Међутим, он из чиста ината за протојереја производи  свештеника Тодора Вукојичића.

Познато је да је митрополит Мелентије био лаком на новац, па је стога врло могуће да су га богати пљеваљски трговци Шећеровићи потплатили да овако поступи, јер је поп Тодор био њихов зет.

Одлука злонамјерног митрополита направила је дубок раздор међу пљеваљским свештеницима, а касније и међу самим народом који се подијелио у два табора – на шећеровце и бајићевце. Шећеровићи су подржавали свог зета проту Тодора Вукојичића, а Бајићи такође свог зета –  Шиљка. Шиљци су у то вријеме били бројно свештеничко братство, држали су богате сеоске парохије и имали су велику подршку народа. Сукоб између Вукојичића и Шиљака, тј. између трговаца Шећеровића и Бајића, трајаће и наредних година.

Митрополиту је погодовао овај раздор који је смишљено направио, непрестано изазивајући нове скандале. Тако је на Илиндан исте године илинобрдском пароху Ристу Шиљку забранио да бесједи. Ристо га није послушао. То је изазвало револт код митрополита па му је у свом великом гњеву скинуо камилавку са главе и пред народом је поцијепао, забранивши му да служи. Народ је био згранут овим поступком.

Како би се осветио митрополиту поп Ристо на главу стави турски фес, око њега обмота чалму и ступи пред митрополита назвавши му „селам“ и још га упита да ли му се више свиђа ова капа. Мелентије је након овог чина љутито одјирио са Илиног Брда и због тога је два дана љут лежао у Манастиру.

За вријеме свог вишемјесечног боравка у Пљевљима митрополит се непрестано трудио да створи што више невоља недужном народу. Изрекао је бројне забране служења пљеваљским свештеницима, а остаће упамћено да је уз богате новчане надокнаде у Пљевљима тада развео четрдесет осам бракова.

Суочени са бројним невољама које су их задесиле од незваног госта, Пљевљаци помоћ траже и од београдског митрополита Михаила. Моле га да их избави од пошасти која их је задесила. Скивани су планови да се у Тројицу на упражњено игуманско мјесто доведе неки калуђер из Србије који би касније био постављен за владику. Све активности по овом питању убрзо су престале, јер се омражени пљеваљски митрополит Мелентије упокојио 8. августа 1895.

Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону

ОДГОВОРИ

Унеси коментар!
Please enter your name here