Расте народна жеља да живи у слободи
ТЕШКОЋЕ СЕ УВЕЋАВАЈУ АЛИ И СЛОБОДА ЈЕ БЛИЗУ
Пише: Божидар Јеловац
Бунт против окрутности актуелне црногорске власти изазвао је практично до сада невиђену репресију. На удару је у првом реду омладина која је свим срцом и снагом устала да брани Српску православну цркву. Власт не преза од примјене силе, хапшења, привођења, одузимања аутомобила и друге имовине, као и бројних других нељудских и само њима познатих метода. Отпор младих, али и цјелокупног народа се увећава и из дана у дан и имамо све сложеније односе у друштву. Народ је схватио да има право на слободу, а власт не може да се одрекне свог тирјанства. Оне који се тако грчевито боре за слободу бодре ријечи Јохана Гетеа да „тешкоће расту што се више приближавамо циљу“.
Са друге стране, ми већ одавно живимо у неслободном друштву. Слобода на овим просторима се изгубила са окупацијом Краљевине Југославије 1941. године од стране фашиста. Услиједила је комунистичка револуција и њихова власт. Улица Народне омладине, коју Пљевљаци популарно називају Омладинска, говори о том времену када су многи тврдили да постоји и некаква „ненародна омладина“. Да та времена нажалост трају потврђују и ријечи актуелног начелника пљеваљске полиције Драгана Славуља – „омладина је против Државе“, или случај да се и након три мјесеца не зна који су полицајци тукли и пребијали младог Огњена Мијатовића у центру Пљеваља.
У годинама послије Другог свјетског рата и комунистичке револуције, поменута улица је добила име Народне омладине. Тада нико није смио питати која је то ненародна омладина. У партијском органу, који је далеко био важнји од државних институција, одлучивало се као и данас. И тамо је одлучено да постоји некаква ненародна омладина, о којој навјероватније говори и први човјек пљеваљске полиције Драган Славуљ. Славуљ је такав закључак донио читајући шта омладина пише против власти на друштвеним мрежама. Помјешао је, или је можда свјесно изједначио, Државу са актуелним властодршцима.
У читавој овој причи добро би било да су послератни комунисти, али и начелник пљеваљске полиције, прочитали ријечи Лава Толстоја о постојању двије врсте људи: “једни прво мисле, а затим говоре и раде, други прво говоре и раде, а тек затим мисле“. Сасвим је сигурно да се већ помињани налазе у овој другој врсти, која поред изговарања оштрих критика, мора да зна и да се омладина не може васпитавати пендреком. Џон Вуден каже „да су младим људима потребни узори, а не критичари“.
Ко би могао позвати омладину да слиједи примјер садашње власти или оних полицајаца који су у центру Пљеваља бацили, 13. маја, сузавац на грађане. Могу ли узор младима бити ти полицајци који су у сред града батинали Огњена Мијатовића или они из полицијске управе који већ три мјесеца не могу да „утврде“ ко је пендреком покушавао да створи „народну омладину“. Чак ту „тајну“ не зна ни командир пљеваљске полиције Милан Јовић који се на видео снимку види како Мијатовића брани од разјарених полицајаца. Може ли узор младима бити и сам начелник пљеваљске полиције Драган Славуљ, на кога се још 2007. године жалио владика Филарет да га је ударио приликом његовог покушаја да из Србије пређе у Црну Гору.
И није Славуљ усамљен у свом ставу. Представници ДПС-а, њихови активисти, удварачи и доушници исто мисле и пропагирају. Они иду корак даље од оптужби да су сви који не мисле као они противници Државе. Зато младе људе који се боре за своју Цркву називају наркоманима, изгредницима, насилницима, док све оне са чланском књижицом њихове партије управо уздижу у ред „патриота“. Међу тим патриотама су они који су прије десет година са мозаика споменика на Стражици поскидали бакар, да би купили џоинт. И не само они, већ и многи други осуђени или оптужени за крађе, провале и друге преступе. Можда би представници власти жељели да омладина буде као она два нападача са фантомка, који су на кућном прагу напали Божидара Чабаркапу.
Ко би могао избројити све увреде које изговарају представници власти против народа који не жели више да у ропству живи. Многе због њихове одвратности не треба ни изговарати. Треба издржати јер је циљ близу. Ријечи нашег владике Атанасија „да смо на добром путу“, треба да нам буду благослов који с радошћу извршавамо. И тако до слободе.
Пројекат подржан од стране Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону
