Прва окупаторска одмазда током Другог свјетског рата над цивилним становништвом у Пљевљима догодила се 28. јула 1941. године. Тог дана, на Сењаку су италијански окупаторски војници стријељали Ратка Церовића, Милуна и Милована Кнежевића и Милоша Драгићевића. Истог дана, приликом бомбардовања села Мељак из ваздуха, погинуо је и Милован Мрдак.
Шири и организовани отпор окупатору у Црној Гори започео је Тринаестојулским устанком. Непосредан повод био је проглашење тзв. Независне Црне Горе 12. јула од стране окупатора и сепаратиста. Већ 13. јула, у раним јутарњим часовима, избили су први сукоби, што указује на снажну и брзу реакцију народа.
Вође устанка били су официри и подофицири југословенске војске, народни прваци и комунисти. Вијест о проглашењу независности под италијанским протекторатом изазвала је опште незадовољство, па је већ у првим данима устанка под оружјем било око 30.000 људи. Устанак је захватио јужне и централне дијелове Црне Горе, а потом се проширио и на сјевер.
У пљеваљски крај вијест о устанку стигла је са закашњењем. Први пуцњи, према свједочењима, одјекнули су у Матаругама и Вруљи, под утицајем устаника из Мојковца и Бијелог Поља. Убрзо се побуна проширила и на друге дијелове Пљеваљског среза.
Колико се каснило с устанком у овом крају најбоље показује податак да је, када је 15. јула почела италијанска интервенција против устаника, у Пљевљима дошло тек до мањих и углавном неуспјешних акција. У италијанској наредби од 15. јула стоји:
„Грађанским лицима без разлике забрањено је свако кретање по улицама после 10 часова. Свако лице које се послије тог времена затекне на улици биће изложено ватри карабинијерских и војничких патрола.“
Према свједочењу Перка Гачевића, устаници су у матарушкој општини 16. јула запалили дрвени мост на Ћехотини и прекинули телефонске линије ка Бијелом Пољу. Иако устанак није био добро организован, становништво је под утицајем дешавања у осталим крајевима Црне Горе устало на побуну. Тај датум – 16. јул – може се сматрати почетком устанка у Пљеваљском срезу.
Комунистички извори тврде да је побуна почела 20. јула, али и сами признају да су италијанске репресалије почеле већ 16. јула. У литератури се наводи:
„Директива КПЈ за почетак устанка стигла је у Пљевља са закашњењем. Док су устаници у другим крајевима већ постизали успјехе, комунисти у Пљевљима све до 16. јула нису имали никаквих података.“
Према том извору, тек је 18. јула одржан састанак Мјесног комитета КПЈ код Крушева, на којем је пренесена одлука Централног комитета о отпочињању оружаног устанка. Задатак је био формирати герилске одреде и почети нападе на италијанске јединице и комуникације.
Први већи напад извршен је 20. јула код Водоплава, када су устаници напали карабињере који су бјежали из Косанице. Истог дана, у Мељаку је разоружана жандармеријска станица. Осам жандара и три карабињера затечена у станици су предали оружје без борбе. Жандари су се придружили устаницима, а карабињери протјерани у Пљевља.
Према свједочењу Милуна Јеловца, у Мељаку у почетку није било јасно шта се дешава. Његовог оца Милована позвао је подофицир Милутин Јеловац у сједиште сеоске општине под изговором да ће се тамо дијелити оружје. Међутим, дошло је до разоружавања италијанских карабињера.
Међу предводницима побуне били су: Милутин и Божидар (Божо) Јеловац, Неђељко Крвавац, Милета Зечевић, Драго Дујовић, Јосиф Бабић, Милко Старчевић, Велемир Сандић и други.
Карабињери су нападнути и у Коминима, одакле су побјегли према граду. У Пљевљима су, у међувремену, ухапшени бројни угледни грађани. Неки од њих – Ратко Церовић, Милун и Милован Кнежевић и Милош Драгићевић – стријељани су 28. јула. Остали, међу којима и пљеваљски прото Слободан Шиљак, држани су као таоци.
Прота Шиљак је пуштен у јануару 1942. године, али су га комунисти 1943. стријељали, оптуживши га за сарадњу са окупатором. Италијани су, након Пљеваљске битке, 5. децембра 1941. стријељали Милића Зарубицу и Јездимира Јакића.
Италијани су 28. јула бомбардовали Мељак, који су сматрали упориштем устаника. Посебно су страдала села Шљуке и Трновице. У бомбардовању је погинуо Младоје Мрдак. Током италијанске интервенције у августу 1941. у премћанској општини страдали су: Михајло Јоцовић, као и више чланова породице Максимовић: Марица, Стана, Зорка, Милева и Лазар.
Италијани су 20. јула, приликом евакуације карабињера из Косанице, у Бошчиновићима спалили више кућа и гранатирали села, како би заплашили становништво.
Устанак у Пљеваљском срезу није дао значајније резултате. Одузето оружје враћено је Италијанима, комуникације су поново успостављене, а запаљени мост у Матаругама обновљен под притиском окупатора. Тако је завршена јулска побуна у Пљевљима – започета са закашњењем, а окончана тешким страдањем цивилног становништва.
