Служењем вечерње службе и ломљењем славских колача у храмовима Српске православне цркве у Пљевљима почело је обиљежавање празника Лазарева субота – Врбица. Лазареву суботу у Пљевљима прослављају као крсну славу бројне српске породице. Према тврдњама свештеника, у Пљевљима се, после Светог Николе и Светог Георгија, највише слави Лазарева субота. Практично читаве Матаруге, као и добар дио Бобова и Мељака, прослављају Лазареву суботу као крсну славу.
Међу презименима која славе Лазареву суботу су: Кнежевићи, Гачевићи, Јеловци, Обренићи, Ћирковићи, Бошковићи, Старчевићи, Лучићи (Мељак), Станимировићи, Папићи, Грбовићи, Срндовићи, Џуверовићи (Црљенице), Џувери (Бобово), Шарци, Картали, Цмиљанићи (Глибаћи), Безаревићи и многе друге породице.
ВРБИЦА – ЛАЗАРЕВА СУБОТА
Врбица – Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник установљен је у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био епископ на Кипру.
Овај празник Срби славе, а многе породице Лазареву суботу прослављају као крсну славу. На Лазареву суботу празнује се и посебан, врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости.
До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена и украшена звончићима, кретала у поворкама, проводила време у игри по порти и учествовала у опходу око цркве после подне. Увек се држала литија изван храма. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12).
После Лазаревог васкрсења, Исус Христос свечано улази у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама. Са овим даном почињу велики васкршњи празници.
Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвог Лазара?
Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету — смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивање дана који се неумитно урушавају ка пропасти.
И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“ То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу.
Да би уништио смрт и њену таму, сам Христос — а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот — силази до гроба Лазаревог, да би се тамо лицем у лице сусрео са смрћу, да би је разрушио и даровао нам вечни живот за који нас је Бог саздао.
Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово да нема више места за Божју љубав, Божју светлост и Божју радост.
Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети — док стојимо у препуним црквама — опет и опет одјекује оно исто царско „Осана!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало тог дана у Јерусалиму.
На Цвети се изнова обраћамо Богу говорећи: Ти си наш једини Цар, ми знамо, верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може.
И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда верују само у оружје, затворе и страх — победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе — победиће Царство Твоје!
О. Александар Шмеман, Тајне празника
