Да су Пљевљаци често одговорни за садашње стање у граду и однос Владе Црне Горе према Пљевљима, најбоље показује случај школе у насељу Гуке. Поменута школа је једина петоразредна школа у Црној Гори која се налази у градској зони. Таквих примјера нема нигдје.
Међутим, жеља школске управе и директора у вријеме отварања школе била је да ова школа буде дио Основне школе „Салко Аљковић“. Наводно, није било услова да школа ради као самостална, а у ствари, жеља тадашњег директора била је да задржи ученике из насеља Гуке у саставу ОШ „Салко Аљковић“. На тај начин директор је био директор најбројније школе у Пљевљима и, како је он тада мислио, „велики директор“.
Такав предлог се допао и у Подгорици. Требало је издвајати мање новца за школство у Пљевљима, а колика је штета тиме нанесена Пљевљима, нико није рачунао.
Пљевљаци, посебно становници насеља Гуке, много су тога изгубили. Да је у насељу Гуке отворена деветоразредна, а не петоразредна школа, отворио би се и већи број радних мјеста за високошколце. Многи високошколци не би отишли да траже посао у Подгорици, већ би остали да живе и раде у Пљевљима.
Школарци од шестог до деветог разреда из насеља Гуке не би сваког дана пјешачили до насеља Моћевац, већ би ишли у школу у свом насељу. Читав амбијент у насељу Гуке био би другачији од садашњег.
Услови за рад деветоразредне школе постојали су у периоду када је почела изградња школе, а постоје и данас.
Те 2007. године, када се јавила идеја за изградњу школе у насељу Гуке, у Основној школи „Салко Аљковић“ било је 146 првака. Више од половине тог броја било је из насеља Гуке. Тада се уопште није размишљало о петоразредној школи, већ се, усљед недостатка новца, говорило о првој фази изградње школе.
Временом се појавила прича о петоразредној школи, јер је тај предлог у Министарству просвјете наметнут из Пљеваља.
По старом, већ опробаном рецепту у Пљевљима и Подгорици, пљеваљски директори предлажу како да се сачува државни новац на штету грађана Пљеваља, а министри у Влади Црне Горе то једва дочекају. Пљеваљски директори за такве предлоге бивају „похваљени“, а такве похвале продужавају им мандате.
То се могло видјети и по чињеници да је тадашњи директор најмање двадесет година сједио у директорској фотељи.
Наравно, тадашњи директор, који је желио да буде „велики директор“, по одласку у пензију преселио се у Подгорицу, а дјеца из насеља Гуке све до ове године, односно до увођења градског превоза, пјешачила су до насеља Моћевац.
У читавој причи треба да се сјетимо и како су то радили Подгоричани. У Подгорици су се деведесетих година, након расцјепа у јединственом ДПС-у, умјесто фабрика и предузећа, градиле и отварале основне школе и вртићи у сваком насељу. На тај начин отварана су нова радна мјеста.
Све се финансирало из државног буџета и нико се у Подгорици није сјекирао што се троши државни новац. Живот је у Подгорици постао много угоднији, тако да је сада Подгорица препуна, а у њиховим одјељењима има од 30 до 35 ученика. А гдје су Пљевља?
Да још није касно да се грешка исправи, може се видјети и по овогодишњем упису првака. Укупно ће се у Основну школу „Салко Аљковић“ уписати 80 ученика, а од тог броја 33 малишана су из насеља Гуке.
У петоразредној школи биће два одјељења, односно два ученика мање него у Основној школи „Бошко Буха“.
Деветоразредна школа у насељу Гуке могла би да ради и ове и наредних година. Технички, то би било изводљиво, јер би школа могла да ради у двије смјене: до петог разреда прије подне, а од шестог до деветог послије подне.
Простора за рад би било. Нова радна мјеста сигурно се не би могла отворити, али би, сасвим сигурно, многи просвјетни радници који губе норму часова могли добити неки час више. На тај начин спасила би се многа радна мјеста у просвјети.
