Пљеваљске улице , сокаци, махале (9)
УЛИЦА ТРШОВА – до 1945. принца Ђорђа Карађорћевића (2)
Пише: Војкан Т. Бојовић
Захваљујући неколицини Пљевљака, судионика тог времена , од прије 80-90 година, а прије свега Радмили Милој М. Мирковић Кокић (Пљевља 1928–Крагујевац 2017), мом поч. оцу Тодору и стрицу Озрену, Нати Рабреновић, Миленку Мишу Ж. Аритоновићу, Јованки Жанки У. Милинковић, Мирку Б. Ненадићу... одличним памтишама, чија сам казивања провјерио и у нађеним документима и фотографијама, успио сам реконструисати житеље моје улице до тог трагичног 1. децембра 1941. када су многе куће на Раскрсници и у њеној околини (посебно Улици 1. децембра) нестале у пламену, као и зграда Српског певачког друштва „Братство“… Ево како је у једној од наших преписки то забељежила Радмила Мила М. Мирковић:
Почев од Раскрснице према Чаршији, са лијеве стране:
- Прва кућа, не могу да се сјетим чија је, становало је у њој доста ђака са села;
- Кућа Миље Јечменице (син Војко), била је рођена сестра моје баке по оцу;
- Кућа Јосифа Маловића , Муса и др;
- Кућа Спаса и Милице Ружичић, родитеља др Уроша и др Гојка; Милица рођена сестра мога деде по мајци;
- Зграда Српског певачког друштва „Братство“, изгорјела у цјелости 1. децембра 1941;
- Константиновићи(?) и Стана (син Душан, кћерка Славујка удата за Влада Лучића и Магда, затим ујак мог оца;
- На крају, до Софиног сокака (сада Ул. В. Ђенисијевића) мала кућа једне старе жене, чијег се имена не сјећам;
- Преко пута сокака, на ћошку према Чаршији, кућа Робовића; Кућа је децембра запаљена, укућани убијени, осим малољетног сина; Никоме се не сјећам имена;
- Кућа Риста Вукотића, апотекара, запаљена 1. децембра 1941, он убијен са сином; Нисам сигурна, имао је још 3 или 4 кћерке…
Завршетак рата дочекале су куће са лијеве стране према чаршији: Јашарбашића Хајра, Кадрибашића, Аликавазовића Хазбије и Ибра, и на крају на углу са Чаршијом кућа синова Пера Јанићијевића, Јанићија и Јована …
Један од „састава“ државне Апотеке која је прво носила име Добриле Шиљак Мазић (шпански борац), а доласком у Тршову улицу добија име Риста Вукотића. Вријеме када нисам улазио по лијекове него на кафу код моје школске другарице Бебе и њених колегиница Зорице, Верице, Саје, Муџеире… Недостају Винка, Драгиња…. Сада, само једна остала…
Један од важних објеката из моје улице. Кажу да једино од љубави нема лијека – Апотека . Носи име првог правог апотекара из Пљеваља Риста Вукотића, жртве италијанских фашиста 1941, кога су стријељали са сином и у чијој је апотеци наставила рад послије рата као „Народна апотека“. Изградњом стамбеног објекта „Трепча“ 1987. долазе у мој комшилук.
Пјесници моје улице
Миомир Мићун А. Шиљак (1931-2007)
Написа Илија Лакушић: „бард пљеваљског пјесништва“, а додао бих и шире! Треба га само читати и неће бити тешко разумјети.
Трагични догађаји у раној младости оставили су неизбрисив и видан траг на његов читав живот , па и поезију, која упркос свему одише оптимизмом, љубави, севдахом и жалом за протеклим временом: Био вакат па га више нема! Исписао нам је Мићун све оно што други нису смјели и хтјели, носећи и односећи у себи бол за невино настрадалим оцем Андријом и браћом Драганом и Родољубом.
Из камена младост процвјетала
Са прољећем из његовог праха
Казуј гујо јеси л’ зимовала
Са два моја нестала узмаха…
Слободан Слобо Вучинић (1947-2020)
Отишао с пуним брашњеником живота и пјесама…
Од оних првих, од Слобовог пјесничког знака познавања „Брашњеника“ и свега онога што је осјећао и у стихове претварао: „Мајке“, „После оца“, „Ноћи у завичају“, „Прве љубави“, „Боли“, „Вранешке ракије“… па до зова „Малом Радојици“… Па ево , како и опјева, „Ако ме запане“, пишући ти на твојој адреси у Тршовој … са извињењем што не стигосмо да ти зовнемо малог Радојицу, јер неће смјети кад виде двојицу… Јер, видио си:
Ово вријеме тешко је,
Људи све више своји
Свако од сваког зазире
Свак се сваког боји…
Др Сава Лала Димитријевић (1901–1976)
Лепша си ми од пролећа,
Које цвећем све покрива,
Блажа си ми од зефира.
Под којим се слатко снива.
Како писати о др Сави, можда је најбоље преписати Мићуна Шиљка и његов текст „Лала из Баната“ ( „Пв. Новине“, 1.10.2004) , а који почиње овако:
- Коју годину уочи другог свјетског рата ( 1938, примједба В.Б) са плавог и плавног Дунава , отуд из Прека, на једној нози и другој дрвеној протези, са старицом мајком као моралном залогом, дошао је у пљеваљски тамни вилајет Сава Димитријевић, за ондашње путне саобраћајнице, богме из далека. Име, које је чаршијом звучало гордо, персонификовало је личност људских врлина: љекарске етике, побожног поштења, поетске вокације, научне радозналости до фантастике. Громада од човека…
Др Сава је рођен у Руми 1901. а Медицински факултет је завршио у Београду 1932. године. И, како записа Мићун, када је дошао у Пљевља становао је са старицом мајком, скоро непримјетном која се као „паучак“ повукла у себе, у кући Карахмета до Хусеин пашине џамије… и тај стамбени простор је дијелио са руском емигрантском породицом инг. Данијела и Оливере Скворников... И вријеме рата није напуштао Пљевља. И тада и прве године после олобођења био је једини љекар за читава Пљевља и околину. Средином педесетих година прошлог вијека Др Лала купује једну од башти у Тршовој улици (данас зграда „Трепча“) и прави малу приземну кућу са баштом, па га је тако и поета Мићун Шиљак уписао као „домицилног“ Пљевљака, без обзира што је доктор увијек говорио лалински и да је из Баната… Старица мајка је живнула, гајила цвијеће и радила башту, а Мићун записа да је др Лала. поборник и побожник православне цркве, тако коначно могао да слави Ђурђевдан „под кровом своје својине“.
Како је лијечио и како не само да за то није тражио никакву накнаду, него је правио и куповао лијекове за своје пацијенте… Посебно је био посвећен дјеци за коју је писао и пјесме, ми из улице памтимо да је увијек носио бомбоне и то оне „свилене“ и карамеле и дијелио нам…
Његове колеге, савременици и они касније, оцијениће га као врсног дијагностичара, не само дјечјих болести. Иако са дрвеном ногом ( саобраћајни удес), никада му није било тешко да и на коњу дође до болесника и пружи помоћ. Имао је визију Теслиних идеја о лијечењу струјом и о томе правио експерименте, што је и публиковао. Словио је као сиротињска мајка и Пљевљаци му то нису заборавили. Једна од градских улица, Одлуком Скупштине општине од 29. маја 2008. годиненоси име Др Саве Димитријевића (од Улице 1. децембра и Павла Булатовића до Улице Ивана Милутиновића).
Др Сава Димитријевић је волио поезију, нашу народну епску, Његоша , Змаја , Јакшића… Његове збирке пјесама чувају се у Народној библиотеци Србије у Београду. Такође, био је добар шахиста и велемајстор Хипократове заклетве
Миодраг Мишо Ј. Јанићијевић (1922–1997)
Браћа по Лисичићима: Мишо (стоји) од мајке Стефе Лисичић и Драган Лисичић, син Нићифоров, одведен на Сремски фронт. На полеђини записано: два брата из времена рата!
Ја нисам Пушкин ни Јесењин
И не рефлектирам на споменик
Али сам свога града вредни син
И његов сањар и песник
Пјесник, прозни писац, новинар Миодраг Мишо Јованов Јанићијевић (1922. Пљевља, Београд 1997) један од три пјесника из „моје“ и“његове“ улице , у свијету књижевности познатији као Злодолац и Левантинац…
Дјетињсто је провео у Пљевљима, средњу школу у Сарајеву код тетке, а ратне године 1941-1945 у Пљевљима са свим страхотама ратних и поратних дана, које је породица Јанићијевић имала. Ангажујје се у акцијама обнове града, пише са младалачким заносом о обнови Пљеваља за „Побједу“… Године 1950. одлази на студије журналистике, ради у редакцијама „Гласа“. „Дуге“, „Комуне“, објављује пјесме и прозу у „НИН“-у, „Побједи“, „Ослобођењу“…
Мишо „Злодолац“ јер је тај зли поток пролазио и кроз његову пљеваљску башту , а он га ипак волио, а Левантинац по његовој конфронтацији са тада неприкосновеним и недодирљивим писцем Мирославом Крлежом.
Године 1952. Крлежа долази у Београд и одлази да посјети гроб свог пријатеља сликара Петра Добровића. Ту своју посјету описује и даје за први број „Сведочанства“. Благо речено, а увјериће се они који буду у прилици да читају тај текст са прве странице и читаве друге, да је мало рећи увредљив, прост, лажан и за Београд и поготово Србе, њихову историју, обичаје, културу… Није се Крлежа знао зауставити у мржњи па креће од Рузвелтове улице: излози црна смола од пекмеза , продавнице са мезелуцима мува… осећа се плијесан, влага , воња по мишевима… Долази до гроба сликара на парцели 24… неукусно описује споменике и гробове, једну сахрану примитвно користи као и кољиво које служи за покој душе, „нека пјандура, која пушта гасове“ , а запада му за око и „једна жена са пластичним гузовима“ како плаче над једним гробом… и тако у читавом дугом тексту, подсмијава се живим и мртвима са Леванта (Исток)… Београд бруји, али Крлежи великом Титовом пријатељу нико не смије да одговори. Мишо пише одговор, нуди га разним листовима и часописима. Сви га тапшу по рамену, али се нико не усуђује да га објави. Ипак, када је изашао трећи број 19.4.1952. видјело се да се нашао неко ко смије да одговори на Крлежине увреде. Пише Мишо Крлежи у Загреб, са потписом „М.З. Левантинац“ (Мишо Злодолац Левантинац, примједба В.Б), што је касније био и његов надимак.
Крлежа повријеђен храброшћу „анонимуса“ шаље писмо главном уреднику „Сведочанства“ Марку Ристићу , који у следећем броју листа дрвљем и камењем напада „Левантинца“ и позива га да именом и презименом изађе пред јавност! И, наравно, јави се Миодраг Мишо Јованов,текстом „Одговор Левантинца“.
- Крлежино име је велико као Велебит планина. Његово дело је славно као Страдиваријева виолина. Што јесте јесте и свака му част. А ипак, питам се ја, до када ћемо се ми клањати подригивањима и разноразним мартовским штуцањима наших књижевних великана и њихове испљувке ударати на прве странице наших часописа, па чак и онда када нам ти великани пљуну директно у лице и подсмевају се у име неког свог velt–anšaunga и нашим живим и мртвим, и нашој прошлости и нашој днашњици , као што то чини Крлежа. Можда ће се једнога дана, у перспективи овог Крлежиног чланка , неком новом Крлежи кроз тридесет година и јунаци са Сутјеске, Срема, Ливна, Загреба, изгледати као „канибали“!
Шта рећи послије скоро 70 година за овакав одговор пјесника из „моје улице“ Миша Стефиног. Ово Мишово писање одредило је не само његов даљи статус пјесника, новинара , него њега и његове породице, супруге Тање (ћерка Драгише Васића) и сина Ненада Нена…
Левантинац лодолац хвала ти. Када сам прије двадесетак година дошао у Народној библиотеци Србије до страница „Сведочанства“ и ових текстова било ми је тек тада јасно зашто нама наш професор Чиле, није хтио да говори ништа о Крлежи. Само је рекао: читајте га, ако хоћете. И ја прочитах „Глембајеве“, који ми послужише за матурски писмени на тему „Поглед на живот из виле и колибе „, добијем од Чила једну од двије петице (друга је била фискултура).
Послије 1945. промјенило се доста тога. Остала је све до 1966. кућа Пера Јанићијевића, остављена синовима Јанићију и Јовану на по пола. Вријеме када су ликвидиране газде и њихов иметак… али остало је нешто заувијек: газда Јањо (!), никада нисам чуо да га је неко другачије ословљавао. Јер, био је прави, честити газда, трговац, у чијим књигама остадоше дужници из велике економске кризе 1928–1934. На последњим страницама записа: Алал им било!
Од два брата дјеца Александар Јанићијев Цане (1929 -1993) и Мишо Јованов Злодолац Лавантинац, рођени под истим кровом у Улици Принца Ђорђа бр. 1, сада Тршова, посветили су своје животе за хумане врједности, вјерујући да раде праве ствари, да би нам земља биља љепша и човјек на њој живио лакше и боље ….
Био је Цане Јанићијев борац и првоборац , који се страсно борио за очување природе и њених љепота, упоређујући здрави природни амбијент са људском срећом…
Није Цане био само заљубљен у ријеку , како написа уважени новинар Гојко Чоловић далеке 1971. у „ПВ новинама“, већ нам је указивао на значај и вриједности тих вода Ћотине и Таре, Везичнице и сваке капи које нам је Бог подарио. Јер, знао је то давно и онај Андрићев „јогуница“ Алихоџа, да је „Велика грјехота дирати у живу воду, одвраћати и мијењати јој ток, па макар само на дан или сат“…
Није Цане бринуо само о водама, на стотинама је текстова, од локалних до листова и часописа у данашњем „региону“ па и у његовој „Бесерци“ је апел и вапај за заштиту Пљеваља, а ту су и текстови о топлификацији града, саобраћајницама, запуштеној и заборављеној прошлост Пљеваља и његових знаменитих људи и догађаја…
И један од последњих Цанових апела на ове теме је тужба којом оптужује министре енергетике, рударства, индустрије… саобраћаја, почетком године у којој нас је 19. новембра те 1993. и напустио, тужба „за недјела према природи и мом завичају“.
„Дана 20.1.1993, Пљевља, дан сунчан и ведар. Јутро: смог са маглом…“
У следећем наставку: Моја кућа, моја улица, мој град…
