Култура

ПЉЕВАЉСКИ БОЖИЋИ

Од

ПВ Свитање

15. јануар 2021.

870

Култура сјећања

ПЉЕВАЉСКИ БОЖИЋИ

Пише: Војислав Војкан Т. Бојовић

Рађање богомладенца Исуса Христа је догађај којим је обавијена земаљска кугла и живот на њој. Код православних хришћана, или по јулијанском календару, слави се увијек 7. јануара.

Нема сређене или неким сличним записима дате и објављене хронике слављења овог најрадоснијег и најзначајнијег дана у пљеваљском крају, сем у општој историји догађаја. Зато ће и ово моје скромно писање, на ову тему обухватити укратко само последњих 100 година, од вјероватно десет вјекова. И моја документација није ми више тако доступна па не замјерите што ова тема остаје у задатку неких бољих истраживача и хроничара, који ће имати и боље услове и боље могућности за овакаво писање. Све ово може бити само мали прилог томе.

Бадње вече у Пљевљима 1935. године, предсједник пљеваљске општине дипл. правник Богдан Р. Ненадић (1905 – 1945) и командант 48. пешадијског гвозденог пука пуковник Велибор Павловић са грађанством, прилком налагања бадњака крај цркве Св. Петке на Раскрсници. Десно, Бадње вече, на истом мјесту 2019. године.

Радост Божића у манастиру Св. Тројица код Пљеваља 1941. године, неки мјесец прије избијања Другог свјетског рата; Дио кола које се играло око бадњака с лијева: Рајо Бајчетић, НН, Мила Н. Рабреновић, Мишо М. Божовић, Рајова супруга и НН.

Саставни дио божићног славља је био ВЕРТЕП: овај сценски игроказ изводили су дјечаци. ВЕРТЕП је словенска ријеч и значи пећина. Овдје се ради о витлејемској пећини у којој је Христос рођен… Дјеца у тај спомен носе „вертеп“ и иду од куће до куће, представљајући сцене Христовог рођења и тако уз пјесму и рецитације честитају домаћинима празник. Домаћини их даривају. На фотографији из 1922. су пљеваљски вертепаши са учитељем Ристом Марјановићем (1892 – 1958).

Послије 1945. године и страхота рата и однос нових власти према цркви и вјерницима био је такав да је број вјерника који су долазили у храмове био готово занемарљив, па је тако 5. јануара 1964. пред Божић митрополит дабро-босански Макарије донио Одлуку о укидању Архијерејског намјесништва пљеваљског које је имало 6 парохија. Парохија Стречањска припојила се Арх. намјесништву Чајниче, парохија Поблаћка Вишеграду. Остале парохије припајају се намјесништву пријепољском.

Мићун А. Шиљак, „ПЉЕВАЉСКИ СОБЕТ“ Графо 2005. Једно Бадње вече у Пљевљима 1945, у затворској магази нових власти и уз помоћ палидрваца из шибице, наложио бадњаке. Какав перформас великог човека и проте Милана!

Какве су све методе примјењиване да би се вјерници одвојили од цркве није тема овог писања, а резултат је видљив из Одлуке митрополита Дабро-босанског Макарија, бр.12/64 од 5. јануара 1964. о укидању Арх. намјесништва пљеваљског, које је тад имало 6 а до 1945. 12 парохија.

Ложење бадњака није се више обављало на Раскрсници. Обављано је у порти храма Св. Петке. Тражио се трећи за налагање бадњака у остарелом Брану Јовашевићу. Изградњом анекса Гимназије 1967. Године, углавном на црквеној порти, надлежни су свели простор око цркве, иначе мјесто и за разна друга чинодејствовања, на омање кућно двориште. Само „вјештом“ архитекти успјело је да на том простору смјести и црквену кућицу.

Почетком деведесетих година видан је повратак православних вјери прађедовској. Порта није више била довољна ни за мању литију и свећење водице, а тек налагање бадњака…

Године 2001. општинске власти дозвољавају да се ложење бадњака врати на мјесто на коме се то радило и прије двјеста година, на пљеваљску Раскрсницу.

О слављењу Божића у Пљевљима али и других празника у 18, 19. и почетком 20. вијека давани су извештаји у „Цариградском гласнику“ и “ Босанској вили“.

Честитање највећег православног и хришћанског празника, поред личног мирбожења, здравица, обављано је путем писаних поштанских пошиљки, честитки, па и путем новинских оглашавања, као што је овај из 1936. који је упутио угледни судија Периша Џаковић.