Саопштење за јавност Покрета за Пљевља
СПИРАЛА МРЖЊЕ
Спирала мржње у Црној Гори се захуктава у степену и обиму досад незабиљеженом на овим просторима. И што је најгоре, крај јој се не назире. Како је до тога дошло? Давно је речено: „Оно што тријезан мисли, пијан изговара“. Нешто слично се дешава и са влашћу. Оно што је ДПС режим, са својим сателитима, промовисао у Црној Гори као, без сумње, антисрпску политику, било је упаковано у шарене лаже о грађанској и мултиетничкој Црној Гори. Тако је антисрпство било сине ква нон ( услов) за официјално стицање статуса грађанског и мултиетничког активисте или функционера. Међутим, свима који имају очи да виде и уши да чују, било је јасно о чему се ради кад је , у то вријеме предсједник Владе Душко Марковић, изједначио светосавље са нацизмом.
Заправо, историјска подјела је направљена на референдуму о државно-правном статусу Црне Горе 2006.године. Тада је уз асистенцију Европске уније договорено да се грађани на гласачком листићу изјашњавају јесу ли за Црну Гору као самосталну државу, или за Црну Гору у заједничкој држави са Србијом. По логици ствари, чак је и у самом питању речено да су грађани, и у једном и у другом случају, за Црну Гору, без обзира да ли се изјаснили за њену самосталност, или за заједничку државу са Србијом.Али, пошто у ДПС –у логика не важи, режим је половину Црне Горе која се изјаснила за заједничку државу прогласио домаћим издајницима. Тада су ископани ровови, који ни до данас нису затрпани. Јер зна се,макар у Црној Гори, шта се ради са„домаћим издајницима“.
Тако смо од „преламања мозгова“ симбола референдумске кампање стигли до основног принципа за рад и запошљавање у Црној Гори у сусрет парламентарним изборима одржаним 30.августа 2020.године. Тај принцип је гласио да ли вас „препознаје терен“, што је значило да ли сте члан ДПС-а. Отворени удар на Српску православну цркву упакован у закон китњастог наслова, Предлог закона о слободи вјероисповијести дигао је на ноге Црну Гору. Старо и младо, буквално све што је могло да хода кренуло је у молитвене шетње за одбрану светиња. Попуцала су сва трпила, јер је то била кап која је прелила чашу незадовољства према режиму, који је Црну Гору, за 30 година своје владавине, претворио у приватну државу непотизма, организованог криминала и корупције.
И шта је било логичније него да предсједник Ђукановић, након изгубљених избора и политике коју је спроводио поднесе оставку и на мјесто предсједника Црне Горе и предсједника ДПС-а. Био би то начин да се окрене нова страница у историји Црне Горе, затрпају ровови братске мржње и дође до грађанског помирења. Умјесто тога Ђукановић је, под притиском Запада , формално признао пораз на изборима, али му се власт не предаје без грдила. У том циљу је и прича о наводној угрожености Црне Горе, на коју само он и његова партија имају тапију, па макар је бранили „из шуме“. Очигледно су прорадили стари рефлекси, човјек који је прије 30 година са улице дошао на власт, данас покушава да од улице направи шуму, а све ради одбране своје приватне империје. И својих кумова и пријатеља.
Умјесто да буде предсједник свих грађана и да мири Црну Гору он и даље сије мржњу. Сада отворено пријети протеривањем свештеника Српске православне цркве. Није му се ни чудити , јер једино ту није могао примјенити принцип „један запослени,четири гласа“ . И док су се у предизборној кампањи пред парламентарне изборе наговештавале нове Олује и тракторијаде, сада се иде корак даље, па се отворено жали што у Јасеновцу није побијено више Срба. Друштвене мреже су постале инструмент за подјеле, па се тако пријети клањем дјеце лидеру Праве Црне Горе Марку Милачићу.
Стари латину су рекли „ номен ест омен “. У имену је суштина. Права Црна Гора је помирена Црна Гора, грађанска, мултивјерска и мултиетничка, у којој се не смије сијати мржња под било којим изговором, понајмање ради очувања власти.
